Ужичке чесме - прича о води и задужбинарству
У врелим летњим данима сигурно освежење Ужичанима нуде чесме, по којима је Ужице препознатљиво столећима. Најпознатије од њих, еснафске, подигнуте су пре 130 година, 1896. и сачуване су до данас.
Ужички задужбинари нису имали огромно богатство да подижу зграде али су суграђанима на дар и пролазницима и путницима „на ползу“ ,на изворима бистре, планинске воде, градили чесме. Традиција задужбинарства се генерацијама преносила.
„Чак налазимо податак од професора Милорада Искрина да је након повлачења Турака 1862. године у Ужицу било око 120 чесама. Многе од њих су затворене и забетониране“, појашњава Невена Ивановић, етнолог Народног музеја Ужице.
Колико су чесме биле важне Ужичанима говоре и називи делова града, који су по њима добили име попут Слануше. Најлепше и најпознатије остале су и до данас - три еснафске чесме-пекарско-механског, трговинско-занатлијског и опанчарског еснафа.
„Углавном су биле постављене на местима на којима су била велика окупљања у смислу житне пијаце, сточне пијаце и ракијске пијаце. Оно што је карактеристично је да су се често померале и премештале“, истиче етнолог.
Чесме су подизали и други задужбинари. Најпознатија је Аљова чесма коју је у спомен свом брату проти Гаврилу подигао Алекса Поповић, адвокат и први председник Скупштине Краљевине Србије. Иако на изворима у и око града и данас постоје десетине чесама, вода се може пити са пет, шест повезаних на градски водовод . И за њих и даље важе стихови: “Пекарска или опанчарска свеједно, по несносној жеги, свака је царска.“
Коментари