Српска православна црква и верници славе Ђурђевдан - празник који, по народном веровању, доноси здравље, плодност и берићет

У Гамзиграду, Ђурђевдан чува и људе и стоку. У овом селу празник окупља готово све мештане, а припреме почињу још од свитања. У средини са снажном влашком традицијом, бројни обичаји и данас живе као спој природе, вере и заједништва.

"Дан пре Ђурђевдана жене, девојке иду у поље, беру пољско цвеће, разне травчице и ките капије, оборе, штале, врата, да све то буде спремно за Ђурђевдан”, наводи Вишица Крстић, село Гамзиград код Зајечара.

"Одваја се тај звани јеошћан, то се сецка ситно у јарму кад стигну овце, којима овце ко не. Свој стоку се даје то у јар. То је нека врста заштите од злих чуди, од болести, од свега", објашњава Љиљана Антанасковић, из села Гамзиград код Зајечара.

Поред народних обичаја, Ђурђевдан има и снажно верско значење и заузима посебно место у православној традицији, а у многим породицама обележава се и као крсна слава.

“Празник Ђурђевдан има великог значаја у српском народу и дубоко је укорењен у нашој вери и нашем идентитету. И данашњи празник посвећен је светом мученику Георгију Победоносцу који је својим животом показао како се брани хришћанска вера“, наглашава Зоран Трипић, протојереј ставрофор.

Док се обичаји мењају, њихова суштина остаје иста — и управо у њима огледа се снага традиције, која се и чува и одржава у свакодневном животу.

"Обичаји и њихово преношење можда су пре свега важни због веза које они стварају. Они нам стварају везе и са природом која нас окружује и са натприродним појавама у које верујемо, али пре свега они везују једне генерације са другима", истиче Ана Чугуровић, етнолог.

Од венчића на капијама до трпезе у сваком дому, Ђурђевдан окупља православни народ и њихове породице и пријатеље, чувајући обичаје који, упркос времену, нису изгубили своје значење.