Подриње: Молитва у импровизованом светилишту крај храста

Прича о Иконама почиње крај столетног храста, поред ког су се вековима у тајности и тишни окупљали мештани Kорените и Троноше. На његовом месту изникао је други, који је у себе унедрио метални крст за који се верује да је пренет из срушеног оближењег манастира. Уз иконе, кандило, и свеће, уз молитву, мир и даље проналазе многи.

Далиборка Мићановић, из Троноше, каже: "У време турских разарања и свих ратова  када су манастири и цркве биле уништаване, свештенство се досетило и морало је да покупи све своје светиње и донесе дубоко у шуму. Онда су доносили овде иконе и палили су свеће, имали су молитве у тишни без звона и певања, само у тишни. Људи су се овде окупљали и ни у најтежим временима нису одступали од своје вере."

Живота Пајић, из Kорените, додаје: "И дан данас, кад се овде прође застане се, било да се иде пешке или аутима и онда се овде мало помоли Богу."

Ни најјачи ветрови и снегови нису, кажу, оштетили оно што је у народу свето и што се као наслеђе преноси с колена на колено. Међу многим причама које се везују за ово место су и оне које болеснима дају наду, а неутешнима мир.

Далиборка Мићановић, из Троноше, објашњава: "Још се прича и да су у највећим олујама иконе овде остајале непомичне и да се свеће нису гасиле. Наши прецу долазили су и доводили своју децу, доводили своје унуке, наши родитељи нас, сада долазимо ми, доводимо наше унуке."

Живота Пајић, из Kорените, наводи: "Поред тога што је свето место, овде је некако и место орјентације за природу. Да сви који дођу, кад треба нешто да се договоре, да се нађу, кажу, код Икона или 500 метара лево од Икона."

Иконе се налазе на раскршћу, на пола пута којим је некада од своје куће до манастира Троноша свакодневно у потрази за знањем ишао и Вук Kараџић. Мештани се надају да ће његове стазе бити обновљење, а Иконе, као светилиште, сачуване и за будуће генерације.