Доживети стоту: Кристина Лукић, стогодишњакиња из Бачине код Варварина

Кристина је рођена на Крстовдан 1926. године као друга од три ћерке оца Војислава и мајке Винке. Где се родила ту је и остала да живи - читав век. На питање „Како сте?“, Кристина Лукић одговара: „Живим како могу, како мора. Како мора, полако, па лепо. Углавном, заокружено 100!“

Највећи део живота протекао јој је каже, у мукотрпном раду и у бризи за потомство.

„Све сам лепа моја имала, пуно где год кренем. И у подрум и на таван. Кукуруз и пасуљ и кромпир, све што земља може да роди, то сам ја радила. И моја мајка, док ми стигла деца“, прича нам стогодшња Кристина. И наставља: „А онда и деца и пољопривреда. Помагали ми“, наглашава Кристина.

На питање - да ли се сећа супруга, одговара: „Ааааа, он уживао! Мене више пута болела глава, па кажем јао Боже, што ме Боже не примиш да се одморим једанпут. А он каже - неће каже прекалупио лист, па куј зна кад ће то да буде. А ти видиш, он отиде пре мене“.

Мирослав Лукић, Кристинин син каже да се његова мајка у животу много намучила. „Она је морала да продаје јаја да би мени купила свеске и оловку и оно. Отац ми никад није давао паре. Тако да…“ Издржавала је и њега и ћерку.

Кристина има богато потомство, 4 унука и 7 параунука. Пре пар година изгубила је вид, па је бригу о њој преузео седамдесетшестогодишњи син, који је једини остао на огњишту.

„Намештам кревет, покривам је. Ујутру у 5 сати скувам кафу, обавезно, прво попије кафу па опет легне, одспава. Онда идем купим доручак, доручкује, попије лек“, каже Мирослав.

И тако до вечери. Полако и лепо како на почетку приче рече бака Кристина испред чије необичне куће је ових дана велика гужва. Међу гостима су и званичне општинске делегације, новинари. Ту су да јој честитају троцифрен јубилеј, попричају и сазнају тајну њене дуговечности.