О историји трубе

Труба је на југ Србије и у Врање стигла средином 19. века, донели су је војници. Њоме се командовало, упозоравало, окупљало. Данас, ти исти тонови живе у другачијем ритму, али са истом снагом.

Зоран Бургић, потпуковник у пензији, каже: "Труба је у функцији командовања јединицама и са трубом се најављују одређене активности. У тим мирнодопским условима најављивало се буђење, па онда постројавање, подизање државне заставе, почетак наставе, ручак, повечерје."

Из касарни, труба је пронашла пут до народа. Постала је део свакодневнице, али и празника. Преселила се на свадбе, вашаре, у дворишта и ту се задржала. Тако су настала прва трубачка друштва. У другој половини 20. века јавља се читава генерација мајстора који су освајали и освајају награде на фестивалима. Многи од њих каријеру су започели у Гучи.

Владимир Ивановић, мајстор трубе из Загужања, додаје: "Кад сам видео Гучу, кажем: Шта је ово? Гуча ли је, не знам. И онда смо се такмичили те три, четири године и почели полако награде да нижемо. 2021. године најбољи оркестар, 2024. најбољи оркестар и 2025. поново најбољи оркестар."

Саша Крстић, мајстор трубе из Загужања, објашњава: "Не могу да вам опишем колико си срећан у том тренутку када те прогласе за прву трубу Гуче, то је највећи фестивал у свету за трубу."

Наследници већ имају темељ, за њих Гуча није само фестивал, већ мерило.

Ален Крстић, трубач из Загужања, наводи: "Моје жеље су да постанем као мој тата и бољи од њега. Мој тата је мајстор трубе и шампион Гуче и ја желим да постанем као он."

Млади уче од старијих који преносе занат као највредније наслеђе, а у музичкој школи уче се стрпљењу, даху и дисциплини.

Алекс Асановић, ученик, каже: "Свирам две године и мало су ми тешке композиције."

Нина Цветковић, ученица, додаје: "Трубу свирам већ две године, почела сам да свирам зато што сам видела од ујака и заволела сам трубу."

Владица Васић, професор трубе у Музичкој школи у Врању, закључује: "Сваки дувачки инструмент тражи одрицања. Један дан не вежбања је три дана враћања у форму."

Не свира се само нота, свира се осећање. Врањска труба има мекши тон, пуно украса. Она опонаша глас човека. Кроз њу се чује и жал и радост, носи топлину југа и благост која враћа у детињство. И зато се каже: "Када труба стане, стане и дан."