Брат и сестра из околине Трстеника канцеларију заменили ковачком радионицом

„Е малиша, да се савијеш сад како треба, да будеш добар и да се савијеш како треба", кујући говори Константин Живковић, ковач.

Каже да је гвожђе нешто са чиме не може човек да управља како он хоће баш до детаља и наставља: "Али, једноставно се ми са сваким комадом договоримо како треба да изгледа и он сам по себи буде како треба".

Брат и сестра, наследници очевог заната, одрасли у радионици која мирише на традицију, стварају дарове од гвожђа, коване ограде и успомене што ће надживети време. Из ватришта, под њиховим рукама, метал се топи и рађа поново.

Константин каже да нема шаблона по ком се ради. „Сваки наш комад мора ручно да се обради. Ја радим неке те, да кажем, мушке послове, мало теже, овакве онакве... Катарина је ту за финале за неку естетику", наводи он.

„Некако сам једним делом преузела у потпуности фарбање, ту сам да савијам елементе од мањег пречника, женско сам, и они су једноставнији за савијање. Ту сам да придржим, слабо варим, умем, знам, али то избегавам и просто није ми занимљиво“, каже Катарина Живковић.

Додаје да је по струци струковни менаджер и наставља: „Тако да једним делом примењујемо то неко знање кроз пласирање производа, али заправо сам ипак ковач и бравар, тако да се више осећам као мајстор него као менаджер и пословођа."

Из старе ковачнице излазе уникатни поклони, свака ограда носи потпис душе, а сваки детаљ прича о томе да се занат не наслеђује само рукама већ срцем.

„Један обичан пањ, трупчић користимо да можемо да направимо неку лампу или неки сталак за флашу нешто што ће да буде необично, што нема да се купи. Дрво даје у ствари неку топлину и мекоћу, а челик даје ту снагу која чува то дрво”, наглашава Константин.

Катарина додаје: „Како сам сазревала заправо сам схватала величину свега овога, снагу овог заната јер ово је стварно један од заната у у изумирању практично, тако да ми је част да се бавим тиме, да то знам, да могу касније својој деци да пренесем, да могу заправо да се похвалим тиме да радим мушки посао, јер ово је прави мушки посао."

Катарина и Константин сведоче да модерно образовање и стари занат могу да куцају истим ритмом. Јер док год има руку које кују, и душа које верују, искра на ватришту неће утихнути.