Како мештани Мишара памте завичајног песника Крстивоја Илића

Шабачки Орфеј, Крстивоје Илић, волео је Мишар као светињу. О њему је направио поезију која саму себе пева. Био му је друга кућа и зато Крстивојев лик и данас можете видети на Мишарском брду - на билборду, споменику, уметничким делима, музејским поставкама, у шкрињама, све зхваљујући његовим пријатељима, Мишарцима из Задужбинског друштва.

“Он је Карађорђа и мишарске јунаке уздигао до Олимпа, ако је то Божије место. Производ тог подухвата су те “Мишарске елегије” које су штампане у пет издања је изашло. Ми смо се онда одлучили да штампамо ту његову књигу, шесто издање “Мишарских елегија”, па смо урадили и ову скулптуру”, каже Стеван Симић, председник Задужбинског друштва “Први српски устанак” из Мишара.

Да се одуже великом елегичару, и поставе спомен обележје, Мишарци су прикупили новац уз помоћ сликара из Круга 10. Крстивоје је живео сам, а последње дане у болесничкој постељи олакшали су му пријатељи који су га посећивали у стану у којем су га и пронашли тог последњег августовског викенда

“Није закључавао тај стан, последњих месеци и годину можда његова радост, једноставно, озари се, једноствано, то је непревазиђено. И читала сам му његове песме и он је направио избор за ту последњу књигу “Крстовдан”. Једноставно, Мишар је био у њему. Како је он говорио, светилиште право”, наводи Светлана Љубић, новинар и члан ЗД “Први српски устанак Мишар”.

Посебном славом, после свих признања, Илић се овенчао мишарском епопејом, драмом о Мишару која је постављена на сцену шабачког позоришта поводом два века од чувеног боја.

“Зачудо, у тренутку кад ми је дао текст као нешто, као реликвију неку, као нешто што он зна да треба чувати, он је апсолутно прест’о да се меша и рекао је, ти од овога направи од овога шта умеш и шта знаш”, каже Зоран Карајић, глумац и некадашњи доректор Шабачког позоришта.

Шта је песма ако певач ћути!? - говорио је стари мајстор стиха узвишеног имена и античке снаге.

“И све је Мишар - у спасењу, које је за нови живот спремно, Нека се у небо други пењу, Србија жели царство земно”, говори Зоран Карајић.

Да се сахрани и подигне споменик песнику - родољубу помогао и град Шабац. Осим ризнице нагарада и књига, после Илића остала су две песничке збирке посвећене једном дечаку спремне за штампу и недовршен роман о Мишару. Поштоваоци подсећају да аутор мишарске химне заслужује много више - улицу и споменик у Шапцу или бар књижевну награду са његовим именом.