Век од прве изложбе у Лесковцу

На путу захукталог развоја од турске касабе ка српском Манчестеру остало је у Лесковцу довољно оријенталног духа да опчини младог сликара стасалог у потпуно другачијој средини. Милан Врбић, рођен у Сиску, школован у Загребу и Прагу, на југ земље стиже најпре у Ниш 1921., а само годину дана касније на позив директора Реалке Јеротија Новитовића постаје гимназијски наставник вештина у Лесковцу доносећи новину културном животу града.

“Ту налази неке супротности у друштву значи ту оријенталну прошлост и ту европску будућност који се онако прожимају, у Лесковцу је то на један карактеристичан начин зачињено том убрзаном индустријализацијом и он од тога црпе инспирацију”, каже Небојша Димитријевић, директор Народног музеја у Лесковцу.

Бојама и оловком на папиру овековечио је стару лесковачку чаршију са пијачним тргом, дрвеним мостовима, чесмама, турским кућама, нахереним кућерцима, сокацима сачувавши душу старог Лесковца. Већ 1925. у средини где су бербернице биле радио, а кафане телевизија осмелио се да приреди прву изложбу. О посећености у тадашњој Гимназији сведочи “Лесковачки гласник”.

“Који каже у оно време да Лесковчани нису примили ту изложбу која је била онако како би требало јер нису знали ни да купе слику ни да поставе тако да је то била једна новина велика за Лесковац”, истиче Живојин Прокоповић, историчар уметности-аутор монографије о Милану Врбићу.

Бавити се акварелом, који не трпи грешке, на почетку стваралашта доста говори о младом Врбићу. О његовом мајсторству сведоче и мотиви из Скопља, Призрена, Тетова, пејзажи покрај Мораве крај Грделице.

Милан Врбић, први је лесковачки сликар, зато је неизбежан.

“То је корен из којег је касније израсло стабло на коме ће се касније јавити Јован Поповић, Драгољуб Станковић Чиви, Попо и други лесковачки уметници који су чинили и који и данас чине лесковачку уметничку сцену, а сада гледајте ако имате да историја уметности траје десетинама хиљада година уназад у људској историји и да је ово само један тренутак у случају лесковачке ликовне сцене то је читав живот онда је важно забележити тај тренутак на најбољи могући начин и сачувати тај почетак за неке будуће генерације”, истиче Небојша Димитријевић, директор Народног музеја у Лесковцу.

Изложбом и монографијом тек једног од знаменитих, али заборављених Лесковчана Mузеј га враћа у живот. Тужно је што бар генерације гимназијалаца не знају ко је био Милан Врбић, а са 28 је дошао у овај град и ту, не дочекавши пензију, занавек остао.