Пештер: Како су се пре два и по века окумиле породице Кучевић и Петровић

Село Забрен на сјеницко-пештерској висоравни остаће упамћено не само по великим снеговима и тешком животу ових горштака у овој суровој природи већ и по једном искреном пријатељству, човецности из којег је пре два и по века започето једно необично кумство између бошњачке породице Куцевица и краљевске династије Карађорђордјевића. По предању Петар и Марица - Карађорђеви родитељи прве комшије са Кучевићима. Векови пролазе, а кумство опстаје и остаје аманет предака са обе стране.

"Ту су му биле дуварине. Има још доле где су били као помоћни објекти и на Петрово поље горе стаја, а овде су живели“, показује Сељам Кучевић Геро, праунук Мустафе Кучевића.

Након што је из нехата у лову убио једног мештанина Карађорђев отац, Петар, бојећи се крвне освете, годину дана са супругом Марицом скривао се у кући код Мустафе Кучевића. Тада је пријатељство између комшија Петра и Мустафе прерасло у кумство.

"Карађорђе, он је зачет овде. Што значи кад је мајка са 5 месеци, отишли доле, одселили, значи мајка му је била трудна и дошли су хабери да се родио Петру син и онда је дошао човек на коњу и тада та моја старина што је била овде, муштулук се давао и он је дао три дуката", наводи Сељам Кучевић Геро.

Када се 6. јуна 1922. године женио румунском принцезом Маријом, краљ Александар Карађорђевић на свадбу је лично позвао кумове из Жабрена, Халила, Мустафиног сина.

„Он је понео 3 овна, од 3 до 6 сад тачно не знам и требало је три ћилима су изаткана, који су били са краљевском круном. Два су понета, а један је остао из тих разлога сто је тај род, он се разболео и он је захтевао да он лично понесе то кумство. Међутим, смрт га је приграбила", истиче причу Сељам, праунук Мустафе Кучевића.

Кумови су 1934. године након атентата у Марсеју присуствовали сахрани краља Александра, али од 1945. године о кумству са омраженим Карађорђевићима, кажу, Кучевићи су морали да ћуте. Медјутим, када се у Србију вратио принц Томислав Карађорђевић кумство је обновљено сусретима на Опленцу, а потом, док је старина Сулејман био још жив и у дому породице Кучевић у Жабрену.

Сељам наставља: "Прво што је дошо, он је дошо овде. Има реч коју је изговорио. Каже: "Изгубљено дете вратило се кући".

"Има нас и стотину и више. Ко год да нас сретне овамо Брњица, Штаваљ и ова села не кажу по имену него где си Карађорђевићу", наглашава Сефер Кучевић, праунук Мустафе Кучевића.

"Ја сам био позван исто кад су посмртни остаци Кнеза Павла донети. Ја сам био на челу колоне са ћерком, и круну смо носили. У Тополу смо први ушли", каже Сељам Кучевић Геро, праунук Мустафе Кучевића.

Иако живе далеко од родног краја предака Карађорђевићи не заборављају доброчинство Мустафе Кучевића.

"Породица Кучевић заслужује сво наше поштовање, јер више од 250 година са нашом породицом чувају кумство. Надам се да ћу у не тако далекој будућности моћи да посетим Жабрен и породицу Кучевић како бих наставио да негујем и развијам нашу везу", пише у писму Кнеза Душана Карађорђевића.

Кумство са Кучевићима које је започео Мустафа преносило се на сина Халила, унука Сулејмана, данас су чувари праунуци: Сефер, Сељам и још четворица њихове браће, две сестре и њихови потомци.