Аранђеловац: Прикупља се новац да браћа оболела од аутизма оду на терапију у Турску
Стеван и Филип Стојановић су рођена браћа из Аранђеловца и болују од аутизма. Имају 11 и 8 година и данас је требало да буду у Турској како би им биле урађене по 2 трансплантације матичним ћелијама. Само 18.000 евра, потребно је за третмане, а ту су и авионске карте, смештај, додатни лекови. Породици Стојановић, недостаје још око 4.000 евра да би покрили трошкове и помогли својој деци.
Рођени су као здраве бебе - проходали, проговорили и изненада се повукли у свој свет. Најпре старији Стеван, а после три године и Филип. Њихова мајка, која је одрасла без родитеља, и отац о аутизму ништа нису знали, осим да морају напред.
“Ја имам породицу напокон и децу имам и хвала Богу мужа и ми се стварно боримо, боримо се за њих и не посустајемо”, каже Гордана Керић из Аранђеловца.
Стеван и Филип, до сада су примили по 2 дозе матичних ћелија, а према процени лекара, требало би најмање по 10. Заказани одлазак у Турску, морали су да помере, јер нису сакупили новац. Захвални су сваком ко је помогао и помаже малишанима, од грађана, предузећа, општине, удружења, школа које похадјају, јер је помак на боље - и те како видљив.
“Деца су га добро прихватила, то без даљњег и он није агресиван доста је смиренији могу сада на метар га пустим из руке кад идемо улицом. То пре није било”, наводи Марина Марешчук, лични пратилац Филипа Стојановића.
“Знам да су Аранђеловчани људи великог срца и да су спремни да помогну, а ја бих још једном апеловао на све да се и они укључе и помогну Стевану и Филипу.”, позива Ненад Бојић из Удружења "Омладина Аранђеловац".
“Одлазак у Турску је просто могућност за њихово боље сутра да имају срећније детињство као што то заслужују сва остала деца”, сматра Снежана Жарковић из Удружења "Деца у срцу".
То је и једина жеља њихових родитеља а највећа срећа, што деца -сада комуницирају са њима, пишу, читају, знају енглески. То им даје снагу, а ови скромни људи, боре се за сваки динар, да би синове оспособили за живот и пружили им што бољу негу.
“И дан данас идем радим стоварам камион кад има, кокице продајемо испред школе, боримо се за њих да они имају”, каже Никола Стојановић, из Аранђеловца.
“Дешавало ми се да по 10 зграда чистим за 1.000 динара. Он кад је чуо хтео да ме убије, али ја сам знала да ћу кући донети деци, да ме они чекају”, каже Гордана Керић.
Стојановићи сад чекају на нас. Држе се и не губе наду, боре се за своју децу , за породицу која упркос свим недаћама и тешком животу, зна шта је најважније. За Стеву и Филипа, то је слање поруке 1314 на број 3030, фондације "Буди хуман".
Коментари