Народне ношње из источне Србије у монографији Леана Лазића

Живот и рад у Швајцарској, више од две деценије, као да су му ојачали љубав према традицији, култури и начину живота у родном крају. Леан Лазић формално није антрополог ни етнолог, али све што ради на чувању наслеђа и сопствених корена, превазилази оквире хобија.

"Људи на овим просторима су стварали, дан и ноћ радили. То је био подстицај да ја покажем и другим људима како се чува традиција", каже Леан Лазић, из села Кобишница код Неготина.

Начин живота влашког етноса и посебна естетика видљиви су и кроз народну ношњу с почетка прошлог века, која је израђивана од памука, свиле и кадифе. Свака прилика подразумевала је тачно одређене елементе ношње, а поједини комади могу се срести само на уском подручју у оклини Неготина.

"Оглавља женска су специфичност овог краја и крацани, ткане дуге сукње које су дуге и по пет метара, а слагане, па кад се обуче добије се само сукња", објашњава етнолог Иван Терзић.

Нарочито женска ношња обиловала је бојама и украсима, а око врата незаобилазно, ниске дуката. Монографија је на српском и енглеском језику и осим стручној јавности намењена је нашим људима у расејању. Ангелина и Емилија живе у Швајцарској, али су пореклом из Кобишнице. 

"То што је Леан очувао себе тамо у иностранству где живи и ради је нешто што је било предуслов да помогне да се очува то наше заједничко за наредна покољења", истиче Илија Фуртунић из села Буковче код Неготина.

Осим монографије народних ношњи у коју је уложено пуно рада, времена и новца, Леан је у родној кући у селу Кобишница створио и сопствену музејску етнолошку поставку старих предмета.