На путу од Украјине до Чачка - важно је да има добрих људи

Да је почео рат обавестио је унук који је позвао да напусти стан. Готово из постеље кренула је у непознато. Једино је успела да обуче топлу јакну, поведе пса, понесе документа и лекове.

"Путовали смо околним путевима до места Гореничи, које је сад сравњено са земљом, чуло се бомбардовање, експлозије. Ту смо преноћили, па смо наставили до другог места где су наши познанини. Сваке ноћи су се чуле сирене за узбуну, сакривали смо се у подруму. Шестог дана смо решили да идемо даље, јер се линија фронта примакла том месту", каже Олга Кузминска из Кијева.

Пут их је даље одвео ка Западној Украјини, а потом до румунске границе. Унук даље није могао са њом, јер је војни обвезник и морао је да остане у Украјини, а она наставила ка Србији. Каже никада неће заборавити људе који су јој помагали.

"Путовала сам аутобусом, а људи су ми доносили храну, воће и поврће, воду. Ја сам плакала, верујте ми, толико је то све дирљиво, јер свуда постоје људи, хуманост не познаје границе. И заиста верујем да није важно које си националности, битно је да имаш срце, да имаш доброту", сматра Олга Кузминска из Кијева.

Добри људи дочекали су је и у Чачку, где последњих пет година живи њена ћерка Ирина. У Колу српских сестара обезбедили су јој гардеробу и другу, основну помоћ. У граду на Западној Морави, 1.500 километара далеко од свог дома ова Украјинка пронашла је уточиште, али миран сан још увек нема.