Шта је тајна дуговечних Лозничанки?

Двадесет петог марта прошле године прославили смо Загоркин стоти рођендан уз обећање да ћемо добити позив и за следећи. На прагу породичне куће у селу Грнчара, на дан свог 101. рођендана, дочекала нас је поново.

„Рођена сам 1921, марта месеца. А ја се осећам некад можда па од педесет до шездесет, и онда се тако борим више, поштују ме деца, слушају ме, још сам у снази", каже Загорка Раднић, из Грнчаре.

У суседном селу Руњани, стоти рођенадан слави и Надежда Лукић, учесница Другог светског рата, која је за своју храброст добила и одликовања.

„Углавном сам задовољна својим годинама, да сам доживела. Али децо, треба само бити добар човек, добри људи дуго живе, не треба ништа ружно радити. Свако јутро пијем чај, то ми је прво што пијем чај и онда доручак, а после доручка кафа, и тако, водим рачуна, што чујем ружне ствари не чујем, што видим што је ружно, не видим, и тако се може живети мирно", истиче Надежда Лукић, из Руњана.

И Загорка и Надежда, осим слабијег слуха немају других здравствених проблема. О Загорки брине породица која броји више од педесет чланова, а за Надежду су ту, кад год затреба, и комшије, и пријатељи.

„Што се тиче бабе Наде не би нико рекао да има ни осамдесет, могуће седамдесетих година да је са духом, са памети, са менталним здрављем", наводи Слободан Пантић, Надеждин комшија.

На питање који је рецепт за дуговочност и Зага и Нада одговарају: љубав, мир и слога. На крају сусрета од обе смо добили исто обећање - 25. марта следеће године видимо се поново.