Књажевац: Последњи вуновлачар у источној Србији

Ова велика машина некада је данима радила без паузе, а пред радњом су били дуги редови муштерија са стотинама килограма вуне за обраду. После мерења руно се прво грубо рашчешљава, а потом даље обрађује.

"Ово је прва операција. Обично то ураде код куће, може то ручно да се развлачи, али ко не уради код куће ручно, долази овде и рашчешља се да би се олакшало машини, да се лепше извлачи", каже Драган Ристић, из Књажевца. 

У Књажевцу је после рата било неколико вуновлачара и све су одлично радиле.

"Жене су долазиле из села. Некад касно, десет сати, обично је то било зими и оне су ту и спавале. Временом је све то нестајало. Како се индустрија развијала, села су се празнила, нестале су овце, тако да и нема вуне", каже Милена Ристић, из Књажевца.

Времешној машини неодговара руно савремених оваца, као што су Витемберг или неке аустралиске расе.

"Веома тешко иде јер је то веома ситна вуна, а ова машина и све те наше машине су прављене за ове наше домаће овце, старе сорте које су биле", каже Драган Ристић.

Син Бојан четврта је генерација вуновлачара у породици. Професор је српског језика, а вуновлачара му је умногоме одредила будућу професију.

"Када су долазиле жене да влаче вуну из различитих крајева, тада сам могао да приметим да се разликује говор жене која дође, на пример, из Калне, Заглавка, жене која дође из Бучја и то ми је још тада трасирало неки пут да се бавим дијалектологијом", каже Бојан Ристић, из Књажевца.

Драган, Милена и Бојан годишње обраде тек 50-ак килограма вуне, у својој радњи за коју кажу да је због недостатка посла, она сада више својеврсни музеј, него што је погон који им може донети озбиљнију зараду.