Рударење - породична традиција Игњатовића

У породици Игњатовић на Руднику код Горњег Милановца рударило се два и по века. Драгослав је већ у пензији, а кућа његових предака је својеврсни музеј који подсећа на занимање којим су се бавиле генерације.

У мајданском засеоку Злокуће, на обронцима Рудника још увек се могу видети стара рударска окна и домови вредних породица у којима је рударство одувек било основно занимање. У утроби планине радни век провео је и Драгослав, последњи рудар у породици Игњатовић.

''Стари су ми причали и отац, да ми је деда, прадеда, да су били сви рудари. Отац, после ја, брат покојни. Ту смо живели, ту смо радили, ту смо стварали породице, ту сам зарадио и пензију у руднику Рудник'', каже Драгослав Игњатовић, рудар у пензији.

Драгослав је у јами радио 28 година, а о рударској традицији сведоче приче о Игњату Шваби, претку по коме су добили и презиме и надимак.

''Ја знам из приче само да су ми причали да је он био неки велики као предузимач, као неки великопоседник, да је имао своје руднике, да је радио по рудницима'', наводи Драгослав Игњатовић.

Историју рударења у овој рудничкој породици, дугој више од 250 година, потврђују писани документи, јер се Игњат, иначе рођен 1797. године помиње и 1835.

''Петроније Андрејевић у преписци са књажевском канцеларијом и са Милошем Обреновићем каже да ће у Мајдан послати једну делегацију и да Петроније ангажује Игњата Шваба који је са својим оцем још руде копао и топио у доба Карађорђа'', објашњава Момчило Пауновић, руднички хроничар.

Кућа Игњатовића на Руднику сада је својеврсни музеј у коме се, иако је последњи рудар већ скоро две деценије у пензији, чувају приче о вероватно најстаријој рударској породици у Србији.