Некад седиште Моравске епископије, данас центар духовности у Ариљу

Задужбина краља Драгутина, сматра се последњом грађевином Рашке школе, на чијем живопису су радили највероватније мајстори из Грчке.

Грчки зографи су, како истиче историчарка уметности Тамара Огњевић, унели мноштво иконографских новина:

"То је, пре свега, ктиторски портрет где се први пут срећемо са краљевима - два краља и једна краљица - који су окренути анфас, где први пут видимо Христа који из једног облака благосиља... Ту се први пут појављује крилати Свети Јован претеча, који у рукама држи своју одсечену главу; имамо изванредну представу Христа Дидаскалоса, учитеља, из којег дословно избија светло."

Фреска Христа Дидаскалоса, на изложби репродукције фресака хришћанског Истока у Паризу, 1971. године понела је признање "Најлепша фреска". Као што Милешева има свог Белог анђела, ариљски Плави анђео је ремек-дело српског средњовековног стваралаштва.

Због њих, али и галерије портрета Немањића, првих представа црквених сабора ариљска светиња интересантна је и светским научницима.

Саћи Шимада, историчарка уметности из ??????????????, сматра да је портрет владара изузетна фреска:

"Желим да дођем и други пут, и заиста ми је драго што сам дошла овде."

Ариљска црква, некада и епископија и митрополија, данас је само парохијски храм у коме је сахрањен млађи Драгутинов син Урош, али и центар свих културних и духовних догађања у Ариљу, под чијим је окриљем и део дешавања музичког фестивала АРЛЕММ.