Мачванске колебе отворене за све добронамерне госте

На дринским адама, прво су ницале плетеруше а касније су ратари и сточари зидали од цигле, коју су правили од блата и плеве. Колебе су за многе Мачване данас само лепа успомена. 

У атару између Клења и Совљака, колеба породице Коларић, одолева времену и изазовима савременог живота. Изграђена је 1928. године, има два одељења, помоћне објекте, музеј под ведрим небом и много успомена.

Живорад и Милица Коларић из Клења, у браку су скоро пола века. Обрађују двадесет хектара земље и девет месеци годишње проведу у колеби која је од њихове породичне куће удаљена пет километара. Заједно дочекују и испраћају децу и унуке а са гостима увек поделе све што имају.

Живорад  је, како каже, одатле и у школу пошао: "Много ми значи, не бих могао да замислим живот без колебе, више проводим времена ту него код куће."

У овој колеби пет генерација Коларића оставило је своје успомене. У њој нема воде и струје, само основне ствари потребне за живот и миран сан. Лампа и фењер саставни су део колебарења и дугих зимских ноћи.

Током целе године, на километар од породичне куће у Богатићу, колебари и Предраг Лоле Мартиновић. Затекли смо га док је поправљао казан. Каже да је петнаест година радио као ауто-лимар, а онда је одлучио да се од природе не одваја:

"Доноси ми тишину, доноси ми размишљање, слушам моју сову горе где је липа, слушам птице, имам петлове, Перу, Ћиру, имам своје кучиће, радим оно што волим и што ми је драго. Испуњавам своје
жеље."

Рад и природа су најбољи лек, кажу мачвански колебари. Њихове капије у увек откључане и отворене за све добронамерне госте.

Мачванске колебе су некада називали и оазом у природи, јер када би неко залутао увек је имао где да се освежи. Колебе су чест мотив и у  литератури и на сликама. Биле су инспирација многима који су живели у великој равници, од Јанка Веселиновића до Милића од Мачве

rts.sabac@rts.rs