Људи с Паркинсоновом болешћу очекују подршку друштва

Уз болове, грчеве, штаке, повремено заборављање, 54-годишњој Ани Долхаи Мунћан
из Сокобање, која годинама живи са Паркинсоновом болешћу, свакодневицу отежавају и друге ствари:

"Највише ме мучи неразумевање специјалиста који нису из те бранше, једноставно неправда. Третирамо се као инвалиди а не добијамо ту инвалидност. Ја немам предност код лекара."

Како се сама болест не третира као инвалидитет, одређена права оболели могу да остваре тек када њихова болест доведе до инвалидности. Излечења од Паркинсонове болести нема.

Према речима др Мирјане Спасић, неуролога, то је дегенеративна болест мозга, одређених ћелија која доводи до моторичких и неких немоторичких поремећаја.

Специјалисту који се бави овим обољењем Сокобања нема, па Ана на сваки преглед мора до Ниша. Наравно у пратњи супруга који је уз њу свакодневно.

Бранислав Мунћан, Анин супруг, каже да ни он више није самосталан: "Морам стално да пратим супругу, да јој помажем и то је стална брига где је, шта ради, да није пала."

Подршка друштва углавном изостаје, јер, како сазнајемо, у Србији није регистровано ниједно удружење оболелих од Паркинсона.

"Не могу да остваре права на ослобађање трошкова плаћања путарине, за паркирање возила и, највише, не могу да остваре права на бесплатно лечење у земљи и иностранству, као ни за набавку лекова", наглашава Јордан Ивановић, координатор за питања ОСИ Ниш.

Процењује се да у Нишу има око 1.500 оболелих, а врло мали број неуролога уско је специјализован за ту болест.

rts.nis@rts.rs