Јесмо ли, заиста, сви једнаки

Јесмо ли сви једнаки - запитали су се неки од корисника Дома за одрасла инвалидна лица у Дољевцу када у једном угоститељском објекту нису били услужени. Љиљани Окрајнов и њеној сестри, која јој је била пратилац, речено је да храну могу да им испоруче на кућну адресу, а мрежа за заштиту људских права "Крис" поднела је тужбу за дискриминацију.

Љиљана Окрајнов у Дому за одрасла инвалидна лица живи већ шест година. Каже да јој је ту лепо, али да не излази често. Зато јој је тешко пало када је морала да напусти угоститељски објекат.

"Била сам веома нерасположена, нисам чак хтела ни да ручам, него ме је неговатељ одмах  ставио у кревет", објашњава Љиљана.

У сличној ситуацији били су још неки корисници. То на њих, поред свих животних мука које имају, делује обесхрабрујуће.

Директорка Дома за одрасла лица с инвалидитетом Лидија Љутица верује да ти људи  нису имали лошу намеру.

"Верујем да ти људи нису то урадили из неке зле намере, него су мислили да на то имају право, што је опет страшно кад постоји један такав став у друштву", истиче Љутица.

Координатор правног тима Мреже одбора за људска права у Србији (CHRIS) Милан Крстев сматра да је Закон о забрани дискриминације добар и да је суд за мање од месец дана заказао прво рочиште.

"Закон у члану 45 прописује обавезу туженог да једноставно сноси терет доказивања, другим речима уколико тужилац учини вероватним акт дискриминације, терет доказивања у том случају прелази на туженог", каже Крстев.

У Дому у Дољевцу кажу да, без обзира на то што је држава доста уложила у побољшање услова становања, друштво тешко прихвата инвалидитет.

"Саме речи инвалид већина људи се грози, као да смо чудовишта, а не људска бића", каже Љиљана Окрајнов.

Љиљана може да добије јавно извињење, које ће јој значити. Да ли ће друштву значити њена храброст да на проблем укаже јавно, сазнаће приликом првог следећег изласка из Дома.

rts.nis@rts.rs
0381 18 236 588