Белоглави супови прве комшије

Изнад кањона Увца живи још само једна породица некада веома насељеног села Урсуле. До њих, готово ни пута нема. Друштво им праве орлови.

Генерацијама су Муховићи сваки педаљ ове земље крали од камена и Бајро то и данас чини, иако већ и не зна коме ће је, кад је све млађе из села отишло.

Прве комшије сада су им белоглави супови, али је живо сећање на прела и посела, на време када су ове стазе биле сточарске, трговачке, а не само туристичке, као сада. А опет - да није орлова, нико не би ни дошао.

"Овде је теже људима него орловима. За белоглавог супа брине се резерват природе, они га хране, они о њему воде рачуна, а о људима баш нико", каже Бајро Муховић. 

Живе од сточарства, све теже, а лепота којој из далека долазе људи да се диве, за њих је сурова.

"Јесте лепо на сат, два. Кад падне снег, да не причам. Завејан сам био до 28. марта, три месеца", испричао је Бајро. 

И да није било чувара резервата, ко зна до када би остали оковани снегом.

"Не можеш да гледаш, а не можеш ни да помогнеш у оној мери колико то њима треба. Ми помажемо колико смо у могућности", каже Меско Реброња, чувар у Специјалном резервату природе Увац.

Ипак, навикнути на рад и одрицање, не одустају од онога што их је читав живот водило.

"Поштење исплива кад-тад, као и правда. Оно што својим рукама зарадиш то је право богатство. Нити те је срам, нити страх ни од чега и ни од кога", каже Нафија Муховић.

Бајро понекад, ипак, пожели да има крила.

"Чуо сам да је један белоглави суп стигао чак до Израела. Камо среће да и ја имам такву могућност, бар у току зиме", каже Бајро. 

Између неба и камена, Бајро и орлови деле исто царство, без нетрпељивости и зависти. И док са висина над кањоном Увца посматрају свет од кога су одвојени, Бајро већ зна да је ово време, и оно које долази - време орлова.