Одлазак у пензију - нови почетак

За многе, одлазак у пензију значи и мирнији начин живота и више доколице. Наставник физичког васпитања у основној школи у Гокчаници, у околини Ушћа, Коста Коларевић - није један од њих.

Срећан је, каже, што је у тако малој школи, са само петнаесторо ђака, имао прилику да ради са дивном децом и изузетно добрим људима.

Наставник Коста уписао је час и затворио дневник, затварајући тиме и једно поглавље живота. Свакодневно је путовао 75 километара у једном правцу, од Мршаца, села у којем живи, до школе у Гокчаници - и није му било тешко:

"Та даљина, а зими и снег, лед и одрони дуж Ибарске магистрале, нису ми сметали јер је овде народ беспрекорно добар."

У школи са 15 ђака, од првог до осмог разреда, Коста је био више од наставника физичког васпитања. Марко Кузмановић каже да су сви, и мали и велики ђаци, једва чекали његове часове.

Свима је жао што одлази у пензију, а Невена не верује да ће нови наставник бити добар "као најбољи наставник Коста". Било је и ђака који нису успели да задрже сузе.

Једном спортиста, увек спортиста

Коста Коларевић, некада чувени атлетичар, каже да кад је неко једном спортиста, то значи да ће заувек остати у спорту. Већ има планове јер ће слободног времена имати напретек:

"Планирао сам да почнем да тренирам два пута дневно и да идем на такмичења са ветеранима у својој категорији, од 65 до 70 година. А ту и немам неку конкуренцију."

Мали колектив, у најстаријој школи у Ибарској долини, скромно је обележио одлазак колеге у пензију.

"Мени је било велико задовољство радити са колегом, а испоставило се и да смо рођени у истом месту", каже Јелена Драгојловић, вероучитељ. "Сви га волимо - и деца и колеге, и јако нам је драго што смо га знали."

Коста Коларевић већ се златним словима уписао у анале спорта. Очекује да ће добијати још спортских признања, а оно које је можда и најтеже заслужити - љубав и поштовање деце - већ је освојио.