И шеф, и спољни момак

Добривоје Милошевић Трифке, шеф Месне канцеларије у Гокчаници, за 37 година службе постао је један од најпознатијих и најомиљенијих житеља, не само тог села већ и целог ушћанског краја.

Многи мештани Гокчанице за популарног шефа Месне канцеларије, са седиштем у засеоку Међуречје, кажу да би према њему могло да се мери и тачно време и оданост послу.

Трифке је, како кажу, по статусу и звању шеф а по раду и понашању "девојка за све". Сам Милошевић каже да за њега радно време - оно уобичајено, административно од 7 до 15 - не постоји.

"Радим од јутра до мрака, суботом, недељом, празником. Радио бих и више ако затреба", каже Добривоје Милошевић. "Да је више младих, да се жене и удају, венчавао бих их и ноћу - само да село не замре, да се чује граја деце као некада."

Тешко му пада што у школском дворишту види само осамнаесторо деце, а до пре три деценије, присећа се, било је око четиристо ђака.

Из сеоске месне канцеларије, у којој се и данас брижно чувају црквене књиге, које је више од две деценије водио свештеник Митрофан Романов, припадник чувене руске царске породице, никада нико није отишао необављена посла.

Нађе се време и за дружење и разговор с мештанима о проблемима које их тиште. Лале Вучковић, сеоски поштар, и мештани Милосав Мионић, Станоје Авић, Десимир Ђорђевић, професор Драган Вукићевић и многи други о шефу Месне канцеларије имају само речи хвале.

Кажу да им је на располагању и дању и ноћу, посебно зими, кад село завеје снег. Обилази их, распитује за проблеме, помаже у свакој прилици, како кажу, и у добру и невољи.

Посвећен својој служби и заљубљеник у село, Трифке с одушевљењем прича о људима из тог краја. Каже да су поштени, вредни и упорни, да су последњи прави чувари села.

С много разумевања за њихове године и тежак сељачки посао, често им документа из канцеларије доноси кући, чак и до њиве и ливаде.

"У Месној канцеларији немам курира па курирске послове обављам сам. И није ми тешко", каже Милошевић. "Теже ми пада што се из овог краја од 2000. године одселило четрдесет брачних парова и што је од 1975. број становника смањен четири пута."

И кад за неколико година оде у заслужену пензију, Добривоје Милошевић остаће у селу ретке природне лепоте и на услузи "својим" мештанима, ретко вредним и поштеним људима.