Рабаџије са Златара

У беспућу Златара, из кланаца и урвина, хиљаде кубика дрвета се извлаче исто као и минулих векова - удруженом вештином људи и снагом волова. Рабаџисање се учи од малих ногу, а зарада стечена тешким радом прпада најупорнијима и најодважнијима.

Сва достигнућа савремене технике на Златару су неупотребљива. Из Златара се за грађу и огрев, до камиона за транспорт, допреми више од 50 одсто стабала, и по кубику рабаџисања наплати 500 до 1.000 динара.

Рабаџија Миодраг Лечић каже да је остао без посла, па није чекао да му неко нађе посао, а другог избора није имао.

Шумар Гроздимир Грбовић каже да је то хлеб са девет кора, тежи него рударски.

Сав ризик и терет посла овде је на рабаџији и добрим воловима. Први вештину предака морају да савладају до танчина како би кренули у посао.

Рабаџија Слобо Лечић, каже да је почео са 10 година да иде са дедом и оцем, а кад су они умрли, од 17. године је почео сам да ради.

"Волим доста ово да радим, иако је тешко, а и шта ћу - морам", каже Лечић.

Волови се опет дуго уче, чувају и пазе, али ипак брзо истроше - тек три до четири године могу да издрже такве напоре.

Рабаџија Марко Грбовић истиче да прво мора да пази на себе, а онда и на вола, јер је он стуб куће.

Готово подједнако тежак и зими и лети, овај посао не ослобађа зебње ни када га у породици раде генерацијама.

Некад се и заноћи у шуми, лети прете громови и змије, зими дубоки снегови. Ипак, у селима Златара и нема много избора, а они који су остали да то раде, барем су сигурни да их нико и ништа не може заменити, све док је снаге и добрих волова.