Све мање гастарбајтера

До пре неколико година украшених кућа у пожаревачком крају било је у сваком сокаку, а данас су у опустелим стишким селима, прави изузетак. Куће нема ко да окити, јер су њихови власници, гастарбајтери, у далеко мањем броју пристигли у родни крај.

Некада се на граници чекало по девет сати, а сада само сат, два", каже Сретен Девић из села Маљуревац, који живи и ради у Бечу, а његов комшија Драган Стевић који ради у Трсту додаје да се мање ради, па је мања и зарада.

"Кад долазиш, не можеш да дођеш без пара, па многи остају тамо, да би уштедели", каже Драган.

Мање људи доноси и мање новца из иностранства. Власници мењачница у Пожаревцу не памте када им је неко кроз шубер пружио новчаницу од 500 евра. Сто евра је највећи апоен који се мења за динаре.

"Ништа се не ради, нити гради по селима. Изгледа да су ове младе генерације увиделе грешку својих очева и дедова", каже Милан Рајић, власник мењачнице.

Оно што неке наше људе из туђине за новогодишње празнике вуче ка родном крају на првом месту је, кажу носталгија, а затим и одржавање пустих кућа, а и новогодишњи украси имају своју практичну улогу.

"То је због деце. Она тамо иду у стране вртиће и школе, па када им кажемо да идемо кући, у Србију, морамо нешто лепо да им приредимо да би дошла овде", каже Драган Стевић.

Ко ће светла у Маљуревцу упалити када последња генерација гастарбајтера, рођена и васпитавана у иностранству, буде стасала, кажу, нажалост, нико не зна.