Читај ми!

Особе са инвалидитетом већ имају превише препрека, бар им не заузимајте паркинг-места

Много пута сам до сада од својих најближих чула изреку „што фарбаш ђавола?“. И сваки пут би ми било јасно да ми скрећу пажњу на нешто што не би требало да радим, уколико не желим да ми се заиста догоди. Већ дуже време посматрам понашање данашњих возача и небројено пута сам и сама помислила како „фарбају ђавола“. Уколико обратите пажњу, приметићете да већина њих уопште не води рачуна о паркинг-местима за особе са инвалидитетом, већ на њима паркирају своје аутомобиле као да ознака не постоји. Сваки пут када имају прилику, а најчешће је то 3. децембра када се у свету обележава њихов дан, особе са инвалидитетом скрећу пажњу с каквим се све проблемима у друштву суочавају. Заузимање њихових места за паркирање само је један од изазова.

Паркинг-места за особе са инвалидитетом ни у једном граду, варошици, насељу нема много. То је можда једно, два или тек неколико у кварту, на паркингу или у близини неке институције, продавнице... И готово као по правилу на њима је у већини случајева паркирано возило које нема посебну налепницу.

Овакво понашање је за сваку осуду, чак и у случају да у близини нема ниједног редовног слободног места за паркирање, а да не говоримо уколико их има.

Обично се возачи који паркирају на паркинг-месту предвиђеном за особе са инвалидитетом правдају да су стали само на неколико минута, да се не задржавају дуго...

Али када особа са инвалидитетом дође возилом до тог места и види да не може да паркира, она је принуђена да се одвезе даље. Проблем је често што те особе не могу да паркирају своја возила на обичним местима за паркинг, јер им је потребно проширење како би могли да изваде рецимо колица или нека друга помагала која морају да користе.

И сама сам била затечена изјавом пријатељице која је покушала да се паркира на обележеном месту за особе са инвалидитетом. На моју, можда и не баш пријатну реакцију са питањем „шта то радиш?“, уследио је одговор – „па нећу дуго, само да нешто погледам“. Наравно да је наставак разговора био „не да нећеш дуго, него нећеш никако, јер је то предвиђено за оне којима је стварно потребно. Пронађи друго место ако га има или дођи неки други пут“.

Касније је и сама признала да никада није размишљала колико тај њен несмотрен гест у ствари може да направи проблем особама са инвалидитетом. Ако ништа друго, она је један, можда је прегруба реч, али бахати возач мање.

Следећа сцена је била у тржном центру. Слободних паркинг-места је било заиста много, али је једна госпођа одлучила да мора да се паркира баш на месту намењеном особама са инвалидитетом, јер се оно налази тачно испред врата продавнице у коју жели да иде. А како смо то констатовали, тако што је када је изашла из продавнице, препаркирала своје возило на обично паркинг-место, опет испред врата продавнице у коју је ишла. И тако неколико пута. Када је други пут у року од двадесетак минута стала на паркинг-место намењено особама са инвалидитетом, на питање да ли зна да је то посебно обележено паркинг-место, само је одмахнула руком и отишла.

Ништа мање непријатно није било ни испред једног трговинског ланца. На огромном паркингу само је шест места обележено и намењено особама са инвалидитетом. Готово као по правилу она су увек заузета. Чак ни кампања коју су покренули, а која се зове „Хоћеш да мењамо места“, не спречава возаче да се ту паркирају, а неретко и да се свађају са обезбеђењем када им на то скрене пажњу.

Е управо сам једној таквој ситуацији била сведок. Када је обезбеђење окачило флајер на којем пише да је возило паркирано на месту за особе са инвалидитетом, наишао је власник тог аутомобила и повишеним тоном се обратио раднику обезбеђења. Човек је заиста покушао да објасни да на паркингу има стотинак обичних места, а само шест посебно обележених и да убудуће не би требало ту да се паркира, али је то изазвало гнев возача који му је упутио нимало пријатне речи.

Ово је само неколико примера колико људи не мисле о томе како би својим малим гестом, у овом случају незаустављањем на местима која су посебно обележена, некоме могли живот да учине далеко лакшим.

И сад се враћамо на почетак приче и оном „фарбању ђавола“. Сви ти возачи који се заустављају на паркинг-местима за особе са инвалидитетом би, не дај боже, да имају неки инвалидитет желели да могу да паркирају своја возила на обичном паркинг-месту и да никада ту врсту „повластице“ не морају да користе.

Наравно да не желим никоме да се повреди или да добије неки облик инвалидитета, али бих волела када би се баш због тога, пре него што се паркирају на посебно обележеном паркинг-месту, запитали зашто су она посебна.

Надам се, да ће се након читања ових редова, а од овогодишњег Међународног дана особа са инвалидитетом, смањити број возача који заузимају паркинг-места обележена жутим инвалидским колицима, а што ће омогућити онима којима су та места намењена и заиста потребна да лакше обављају свакодневне активности.

Ако своје бахато понашање промени макар и један возач, и то ће бити успех.

За ово није потребан новац, већ само добра воља. А често би проблеми са којима се суочавају особе са инвалидитетом управо гестовима добре воље осталих чланова друштва могли да буду превазиђени.

понедељак, 04. март 2024.
13° C

Коментари

Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво