Кад пријатељица пожели да нађе Амера као Весна из "Каљавих гума"

Почнем да се распитујем, читам утиске на форумима, текстове у новинама....ух, има апликација које нису баш пожељне за оне који желе познанство и везу.

Разговарам са некима који су били на таквим мрежама и кренем код радознале познанице да јој направимо профил. Фризура, шминка, фотографисање....толико смо се смејале да смо на моменте морале да застанемо са радом.

"Не ову фотографију, на њој изгледам као да сам двадесет година млађа, немој да ме фотошопираш, нема смисла, ипак сам пензионер," коментарише будућа корисница апликације, "нећемо ништа да лажемо, све искрено".

Име, брачни статус, интересовања, особине.....и све што је било потребно. Клик и готово.

"Идем ја, а ти чекај и прати, ако треба зови ме", кажем на одласку.

Сутрадан се чујемо и каже ми јавило се више од двадесет мушкараца! Изабрала је једног који јој се на први поглед највише допао, као Весни у ТВ серији.

Преиспитујем се да ли је добро што сам то урадила, а како бих могла да је одбијем знајући да је годинама сама, да се због короне ни са ким не виђа, да су јој другарице већ дуго код деце у иностранству.

И шта ако сам јој направила проблем, ко зна шта све може да се деси...шта ако се тај неко лажно представља и увуче је у причу са ко зна каквим последицама...

Усред мог унутрашњег дијалога, она ме зове и одушевљено прича о дописивању са човеком из Новог Сада, који је много фин, културан, писмен, али још увек није спреман за Скајп.

Сетих се приче мог рођака који одавно има профил на једној таквој мрежи. На почетку је, каже, све идилично, дописивање, чекање одговора, размена фотографија...

А онда иду питања о некретнинама, висини пензије, здрављу, обавезама према породици...Тако је због мале пензије и недовољне квадратуре остао без неколико жена које су му се допале.

Дани пролазе, преписка моје познанице са Новосађанином се развија, а када се епидемијска ситуација побољша, обавезно ће се срести у њеном или његовом граду.

За то време готово све њене другарице које нису имале партнера отвориле су профиле на истој мрежи. Свака је остварила контакт са неким. Настали су дани забаве и ишчекивања. Како се тога нису сетиле раније.

Уствари, неке су се сетиле, али њихова деца то нису одобравала, а оне су мислиле да је отварање профила за њих немогућа мисија.

"Како су виртуелне љубави?" питам је.

"Као што млади кажу, лудило, страва! Мој Новосађанин чека да му се створе антитела, па да се видимо, а ове моје на привременом боравку у Европи скајпују са Европљанима више пута дневно, а сусрети ће причекати док се не отворе кафићи и ресторани", радосно ми саопштава новости.

Неко време је нисам звала да јој не досађујем, а онда се једног дана касно увече јавила да ми каже како је Новосађанин једноставно нестао оног дана када су се договорили да разговарају преко Скајпа, па тако нису стигли до оних осетљивих тема после којих се све прелама.

Што каже мој рођак, у апликацијама углавном нема "оних лептирића", али боље је имати макар само и саговорника него самовати у тишини. Остало је судбина.