Да ми је ова памет, а оно време, короне не би ни било

"Ако сам суздржан с тобом, то је зато што је време фактор. Ја причам брзо, мислим брзо и потребно је да делујете брзо ако хоћете да се из овога извучете", каже господин Вулф ( Харви Кајтел) у чувеном дијалогу са Винсентом (Џон Траволта) из "Петпарачких прича", одговарајући на оптужбу да није љубазан и да наређује.

Како би и био љубазан када је дошао да почисти неред који су за собом оставиле плаћене убице.

Као и господин Вулф, ни претходна година није била баш љубазна, иако је за мене лично било и много горих. Али, ако ме је пандемија ичему научила, то је онда да је време заиста фактор. 

И да постоји време за све. Време кад се живи и време кад се ради, време које се проводи сам са собом и парчићи који се бескомпромисно поклањају другима, без обзира на то што највећи део дана проводим у стану. 

Прошло је годину дана од почетка пандемије, а ја више немам онај чудан осећај да "нешто" долази, а да немам никаквог појма о томе шта је. 

Еволутивна адаптација, мимикрија, као код бубе листа (Phyllium siccifolium), уравнила је благу анксиозност и непрестану потребу да каквим-таквим хумором ублажавам последице хроничне неиспаваности и константног осећаја да се један времешни "Хјулет пакард" претвара у мог доста доброг пријатеља.

Са друге стране, за моменат прегоревања сам мислио да је илузија и да говор о томе служи да се попуни време на телевизији. И то се догодило. 

Ходао сам дуже и више, али и то силом прилика.  

У углу собе, на полици, где се и иначе негује прашина, већ годину дана стоји неколико неотворених Екових књига. Осим као естетски детаљ веома лепо служе као помоћно средство за моторичке вратоломије најмлађег члана породице Милојевић.

Нема се кад, брже је читати "тање" књиге. Ни то није страшно.

Oсећање, међутим, да се из перспективе затворености, физичке дистанце, из четири зида сазнају интересантне ствари о људима, и блиским и онима које површно познајем него у времену пре пандемије, не попушта.

Каква је година била, одустао сам и од традиционалних жеља, осим што сам посадио дрво. 

Шта је уопште после овога дефинитивно и ванвременско?

Чак ни прихватање да то јесте тако није толико страшно. Страшније би ми било ако будем морао да чекам у реду ако ми некад буде "фалио још један папир", а пријавио сам се и примио вакцину за укупно четири минута у сред епидемије. 

Пошто сада имам ову памет, а оно време, онда ћу се сигурно трудити да макар не поновим грешке. Да водим више рачуна о себи и другима, да више ходам јер то волим, не зато што морам, да много више времена проведем у природи, јер то још више волим, да више радим, мање спавам, да се буним гласније, и да пишем брже. Јер, време је фактор.

Да ми је ова памет, а оно време, короне не би ни било, него времена посвећеног искључиво стварима до којих ми је стало, а њих није толико мало да могу да стану у један дан.

Расковник немам, али ми се чини да је једна од лекција та да није важно имати један кључ за сваку браву, него да за сваку браву покушам да направим кључ. Универзалног одговора, као ни браве, изгледа да нема.

Као у Мадругадиној песми: "Боље трчи, боље трчи/немој предуго да чекаш".