Читај ми!

Списак ствари које треба да заборавим

Помислите и сами, сигурно баш у овом тренутку имате неколико ствари које би се лепо уклопиле у списак заборава. У властитом, личном микро или колективном макро свету. Али одмах затим, сетим се да је књижевност једна велика метафора, креативна провокација наших снова о бесмртности.

Навике су нас одржале? Њихов готово ритуални карактер јер, признаћете, колико год се гнушали понављања, оно је ту, "као мајка науке", као повратак у сигурност кад неизвесност прети да постане једина извесност. А уме то да буде онеспокојавајуће. Неизвесност. Резервисана за храбре. Колико вас има? Колико нас има?

У улици у којој сам одрасла постојала је, некада давно, кућица-кабина, познатија као говорница и у њој гломазни телефонски апарат и на њему метални прорез за новчиће од један, два или пет динара, не сећам се више, давно је било... и у тој говорници ми, основношколци, џепова пуних звецкавих динара које бисмо убацивали у тај ситни метални прорез током неког нама досадног недељног поподнева, а онда насумично окретали бројеве телефона и кикотали се у слушалицу док су гласови с друге стране жице емитовали или љутњу због узнемиравања или симпатију за такву враголију (што је нас збуњивало), ваљда смо желели пркосити досадном поподневу следећи властита правила.

Не бих се те епизоде која, верујем, „краси“ не само моје детињство, ни сетила да недавно нисам прочитала књигу песникиње Ане Ристовић, „Књига нестајања“. Тако се зове, „Књига нестајања“ и није песничка, већ прозна збирка сећања на ствари које су постојале у нашим животима, а више их нема.

Могла би се разумети и као есејистичко-приповедни каталог ствари изгубљених у времену.

Навешћу неке: видео и аудио касете, пејџер, цигарет-жваке (сећање на њих ме је посебно обрадовало), ролшуе, већ поменута телефонска говорница (испоставило се да генерацијске блискости деле и сличне несташлуке), јамболија, штиркана постељина, црвени киоск, фото-апарат „идиот“, ластиш, сат са кукавицом, хербаријум, фото-тапет, кликер...

Ана Ристовић у форми кратке прозе изводи један експеримент са људским сећањем и у слици предмета изгубљеног у времену евоцора не само успомену на физичке карактеристике неког предмета већ и историјско време и контекст, рецимо, његову ауру.

Ваљда је зато Анина „књига нестајања“ или у поднаслову „Кратка шетња кроз ишчезло“ и изазвала, у мом случају барем, а верујем да нисам нити ћу бити једина, сету и истовремено један готово метафизички искорак у тајну „првих и последњих ствари“.

Низ Аниних предмета заборављених у времену развио је тако један рефлексивни одговор на питање сећања и заборава који је наизменично предност давао најпре неопходности сећања, а онда јој претпостављао нужност заборава када се чини да сећање, као непотребни баласт, само отежава компликовану свакодневицу.

А она је, чини ми се, увек и једнако компликована, наша актуелна или нечија прошла, као што ће бити и будућа, нечија свакодневица. Постоји у Андрићевим „Знаковима поред пута“ једна знаковита мисао добродошла увек када се клатно за и против сећања толико заљуља да му је неопходна сила трења која ће га барем накратко успорити.

„Видео сам“, писао је Андрић, „откопане гробове из петог века пре Христа. У њима су били још видљиви трагови главних костију и наслућивале се основне линије људског лика. У мени се јавило назадовољство, као над неуспелим делом или недовршеним послом. Човек треба да нестане без трага“.

Изречено без милости и директно у болно место хумане егзистенције, жељу за бесмртношћу. Секунд или два било ми је потребно да помислим како би „Књизи нестајања“, која је заправо књига афирмације сећања, као антипод била некаква могућа књига заборава. Није ми било тешко да у тренутку осмислим списак свега што би свакако требало заборавити, да „нестане без трага“.

Помислите и сами, сигурно баш у овом тренутку имате неколико ствари које би се лепо уклопиле у тај списак заборава. У властитом, личном микро или колективном, макро свету. Али одмах затим, сетим се да је књижевност једна велика метафора, креативна провокација наших снова о бесмртности, а ова, Андрићева мисао, свакако то јесте.

И сетим се себе у тренутку док се кикоћем у слушалицу у сада већ непостојећој, давно изгубљеној телефонској говорници, или док нестрпљиво одмотавам цигарет-жваке или упијам мирис уштиркане постељине.

Каква сам била, какви смо били тада? И какви смо сада? Андрићевом провокативном деловању на жељу за вечношћу, Ана Ристовић супротставља једну другу провокацију, испитивања токова властитих живота и актуелног времена које брза и хита толико да је питање има ли довољно времена да се формира навика готово реторско.

Ствари се вртоглавом брзином смењују да немамо времена више да се навикнемо. Нема понављања, нема ритуала, сигурне извесности. Изгледа да морамо постати храбри. За неизвесност која је једина извесност и за токове испитивања властите транформације у времену.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 03. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво