Феномен атинске канализације

Да почнемо од описа Атинског терена.

Средишњи полис античке Грчке пружао се на умерено брежуљкастом терену са малим или никаквим природним падом ка луци Пиреј, од које је у античко време био одвојен добрих пола сата хода.

Већ у доба Писистратових синова, а то значи у другој половини шестог и почетком петог века пре нове ере креће изградња првих канала за чисту воду и првих канализационих одвода.

Периклова Атина касног петог века већ је један модеран полис који има канализацију и неку врсту водовода (без славина и цеви, наравно), али авај, пад према луци Пиреј сувише је мали, те чиста вода дотиче споро, а излучевине Паладиног града морају да се потерују додатним радом ђубретара који су на прилазе Атини излазили са великим дрвеним вилама у рукама.

Ове вредне и полису неопходне људе Атињани су звали "чешљугари" и они су били познати по две ствари, типичне за оно доба: по својој песми и по међусобним зађевицама.

Ово прво не знамо колико је унапредило музику старог века, јер о њој немамо никакве записе, али ово друго – дакле, међусобна разговорљивост, као и према дошљацима који су најпре на њих наилазили долазећи у град – без сумње је унапредило атинску демократију.

Кажу да је сваки путник, било да је прилазио са севера из правца Ларисе или са запада из правца Колона, морао најпре да наиђе на "чешљугаре" и с њима заподене разговор. Ови ђубретари били су уједно и прва (помало смрдљива) стража која је сачекивала странца и према говору га процењивала.

Ово је било нарочито важно у доба Пелопонеског рата (431 – 404. г. пре нове ере) јер се, у то време мувала свакојака "фукара и шпијуни", како рече један савременик, па су ђубретари били и нека врста полицијских лингвиста која је према нагласку могла претпоставити одакле путник долази и да ли лаже у погледу својих путничких тврдњи.

Све ово данас делује невероватно, али биће да су антички ђубретари били далеко образованији него што би се очекивало данас. Зашто су онда завршавали на том нимало лаком послу?

У старој Атини сваки посао је био златан. Сматрало се да нема важних и неважних послова за град, који је посматран као органска целина свих својих становника и свих њихових занимања.

Напослетку, атинска демократија по први пут је учинила да сваки "чешљугар", док пева песму на одводима Атине, може и чак има права да сања да ће постати стратег (један од чланова градске владе, да се тако каже) или чак сам Перкле.

Док не постане "неко и нешто" он је чистио, помало испитивао, и подобро уходио за рачун свога града. Какве све то има везе са скулптуром Хермеса из касног 4. века п.н.е.? Није случајно што се овакви артефакти проналазе и данас у канализацији, не само због седиментирања терена након много векова, већ и стога што су се места за чување збирки уметничких дела налазила код старих Атињана једноставно свуда.

Стара Атина је без сумње била чудесан град који јесте претеча свих савремених градова, али се од њих и даље разликује као оригинал од фалсификата.