Српски фудбалери су обесправљени радници

„Заблуда и неправда краљева сахрањују се заједно са њима, али неправда законодаваца траје из нараштаја у нараштај." - швајцарски реформатор образовања, Јохан Хајнрих Песталоци

Фудбалски савез Србије не стоји чврсто иза своје одговорности и не уважава Фифин правилник о статусу и трансферу играча, и не санкционише професионалне клубове и њихове руководиоце који га не поштују.

У Закону о спорту (члан 33. одељак 2), каже се да „ради обављања спортских активности и спортских делатности спортска организација може се основати као удружење или као привредно друштво. 

Иако смо свесни да најуспешнији клубови данашњице у свету послују као профитне организације, несхватљиво је да у српском поимању економије спорта и даље не постоји свест о потреби приватног капитала у клупском спорту, који би за циљ имало повећање економске ефикасности клубова, прилив свежег капитала, промена власничке структуре и стабилност клубова. 

Принцип комерцијализације врхунског фудбала у Енглеској може се видети још са краја 19. века, где су фудбалски клубови настали и регистровани као профитне организације, а на основу Закона о предузетништву. У то време Енглеска није имала закон о непрофитним организацијама. 

Одрживост позиције клуба зависи од модела власништва клуба, али само постајање клуба зависи од квалитетног, часног модела управљања клубом. 

Моћ власника клуба, али без одговорности

Сведоци смо да људи који управљају фудбалским клубовима у Србији, желе моћ, али не и одговорност у измирењу обавеза према професионалним фудбалерима. 

Модели и принципи управљања, заснивају се по политичко - бирократском систему или кроз систем појединих пословних људи, који су спонзорство заменили за власништво над клубовима.

Институционални оквир организовања клубова функционише као систем удружења грађана, односно као непрофитан сектор. Међутим, преко различитих финансијских трансакција, а посебно преко трансфера спортиста, новац је уместо у клубу завршавао на приватним рачунима.

Репутација па резултати

Један од најцењенијих светских стручњака из области економије спорта, професор Џералд Скули разрадио je модел измерења спортског моментума на основу учесталости постизања врхунских спортских резултата. 

Утемељење спортског моментума, по њему, налази се у репутационом капиталу, односно у општој репутацији клубова. 

По мишљењу професора Џералда Скулија спорт има могућност да моделира и одређује ефекте репутације, управо преко спортског моментума. Под спортско - фудбалским моментумом подразумева „фреквентност сопствених високих резултата у животном циклусу клубова, али и самих њихових спортиста, у микро и макро периодима."

У економским условима српске привреде не постоји позитиван спортски моментум, и постоји читав спектар негативних показатеља, који директно утичу на профитабилност клубова. 

Ти показатељи се односе на недовољно развијено тржиште спортског капитала, низак квалитет домаћег такмичења, неразвијеност спортског клупског маркетинга, непостојање утемељених телевизијских права и конкуренције у сектору ТВ медија, незаинтересованост најшире јавности за таква такмичења. 

Постојање једног професионалног клуба карактерише спортска, пословна, и организацијска успешност, учешће у расподели спортских резултата, степен задовољења потреба чланова клуба, аутентичност организације клуба, организациона култура. 

Тек сваки седми фудбалер живи од лопте

Менаџмент управљања у српском клупском фудбалу није заснован на принципима предвиђања, планирања, организовања, развоја људских ресурса, руковођења и контроле. 

Упркос раширеној перцепцији елитног светског и европског фудбала као егалитарне друштвене професије, јасно је да у данашњем фудбалу не постоји тај принцип једнакости, и да социоекономски параметри показују да мање од 15 одсто играча у Србији током каријере заради за пристојан живот. 

Професионални спорт једна је од ретких индустрија у којој некога можете назвати ветераном већ до 27. године живота. 

Бити професионалан фудбалер за разлику од других професија, укључује максималне физичке захтеве, и пред професионалног фудбалера се постављају високи критеријуми, а клупске сезоне често трају од девет до десет месеци. 

Научна истраживања кажу да су фудбалери током каријере изложени интензивним менталним захтевима и то може повећати њихову подложност одређеним проблемима менталног здравља. 

Притисци укључују уобичајени стрес на послу везан за радно место, чланство у тиму, настојање да испуне појединачне и организационе циљеве. Постоје и додатни притисци повезани са понашањем одговорних у клубу који не испуњавају унапред договорене обавезе предвиђене Законом о раду.

Депресија о којој се не прича

Фудбалери су у опасности од трауматичних повреда мозга уколико доживе повреде главе или потрес мозга. Потрес мозга може резултирати депресијом, умором, раздражљивошћу, збуњеношћу и општим поремећајима расположења. 

Трауматичне повреде мозга су фактор ризика за хроничну депресију. Такође представља потенцијални фактор ризика за неуродегенеративне поремећаје дементног оштећења попут благе когнитивне инсуфицијенције, Алцхајмерове болести и Паркинсона. 

Такође, студија Међународне федерације удружења фудбалских професионалаца такође је открила да садашњи професионални фудбалери који су током каријере задобили три или више тешких повреда имају два до готово четири пута већу вероватноћу да пријаве проблеме менталног здравља од професионалних фудбалера који нису претрпели тешке повреде.

Парафразирајући швајцарског педагога и реформатора образовања Јохана Хајнриха Песталоција - „Земља је рај, ако се тражи мир, чини право и жели мало", мишљења сам да би професионалан фудбалер у Србији, без обзира на све мањкавости, у истом проналазио професионално задовољство, желећи мало, али да се чини право. 

Правда не сме да постоји само у литератури. Право не сме да буде у рукама оних који имају одређену политичку моћ, без икаквог осећаја за правду.

(Аутор је дипломирани правник и дипломирани професор спорта и физичког васпитања)

Додатак 1 

Члан 2. став 2. Статута Фудбалског савеза Србије регулише правни статус Фудбалског савеза Србије, и дефинише га као „национални грански спортски савез, који је једино надлежан да организује и уређује фудбалски спорт на територији Републике Србије". У члану 13. став 4. поменутог статута „фудбалски клубови доприносе развоју фудбала у Србији кроз испуњавање својих појединачних и заједничких циљева, кроз одговарајуће извршење својих права и обавеза као и кроз њихово учешће у активностима одговарајућег савеза и Фудбалског савеза Србије." Такође, члан 3. став 2. Статута Фудбалског савеза Србије - „Чланство у спортским организацијама" обавезује Фудбалски савез Србије да ће као члан Међународне федерације фудбалских асоцијација и Уније европских фудбалских асоцијација „поштовати статуте, правилнике, директиве и одлуке ФИФА-е и УЕФА-е и етички кодекс ФИФА-е".

Додатак 2

Делокруг Министарства омладине и спорта је да кроз правно - формално добро дефинисан Закон о спорту, уреди, планира, организује и реализује систем врхунског професионалног спорта - систем клубова и спортских организација преко којих се остварује општи интерес у области спорта, тј. у овом конкретном случају фудбала. Министарство привреде је у обавези да уреди послове који се односе на предлагање мера и праћење спровођења економије спорта у циљу јачег привредног раста, приватизацију професионалних клубова, да координише послове у вези са проценом вредности капитала, стандардизацију, техничке прописе, акредитацију и стечај професионалних клубова. Министарство правде треба да припреми најбоље законе и да исте и спроводи из области кривичног законодавства, законодавства и припреми прописе у области борбе против корупције у спорту. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања мора да штити Устав Републике Србије (члан 60. Устава Републике Србије, Право на рад), и одредбе Закона о раду (одељак 4. „Основна права и обавезе", пододељак 4.1 „Права запослених", члан 12. - „запослени има право на одговарајућу зараду, безбедност и здравље на раду*, здравствену заштиту, заштиту личног интегритета, достојанство личности и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности, материјално обезбеђење за време привремене незапослености". Сведоци смо баш да су радна права професионалних фудбалера у Србији обезвређена и да су често остављени без конкретног законског решења и одговорности појединаца који су управљали клубовима.