Волела сам рад од куће, сад га мрзим

Ко вас брзо очара, још брже вас разочара. И не мислим на неког суперинтересантног момка, шармантног а шупљег. Мислим на рад од куће.

Усред свег лудила са коронавирусом, рад од куће за мене је био спас. Од свих и свега, себе понајвише. Побегла сам у Ковин, јер боље је овде чекати ковид а није толико лудо као што је у Београду. И заљубила се у рад од куће.

Нема више буке и хаоса у интегрисаној редакцији телевизије, могу да пишем текстове на миру, у својој умирујуће окреченој зеленој соби. Не морам да пеглам одећу и тискам се у превозу, страхујући од заразе. Не морам да се шминкам, напокон мало детокса за кожу.

Не морам да присуствујем понекад напорним редакцијским састанцима, онлајн је постало много лакше. А будимо искрени, колико ког ми биле драге неке колеге, понекад пожелим да их не видим више и побегнем од њих.

"Короно, хвала ти", мислила сам у почетку. 

Писала сам тад колико добрих ствари носи рад и боравак код куће. Мислила сам да је привремено, таман два-три месеца паузе од свих. Ентузијазам ме је "пуцао", радила сам као машина, писала... Лепота. Шармирао ме као нико.

А онда су заљубљене очи почеле да се отварају. Слепило љубави на први поглед почело је да попушта. Што сте више заједно, боље се упознајете и видите да то баш и није тако слатко као што је деловало.

Почело је да ми недостаје све оно од чега сам побегла. И пеглање одеће и шминкање и онај ход од аутобуске станице до Таковске 10, кад слушам музику и чистим мозак, припремајући га за још један напоран дан. Сви моји ритуали.

Највише од свега недостају ми људи, њихова енергија, пуш паузе на којима су увек рађају добре идеје. Свађе, расправе, аргументи и контрааргументи. Такав је новинарски посао – комуникација је све, најбоље кад је жустра.

Почетни ентузијазам и ја која радим као машина, ишчилели су. Извештавање о дневним догађајима остало је брзо, напорно, али рутинско.

Идеје ми не навиру као пре. Баш због тог рада у четири зида, зеленог, умирујућег. Зид нема идеју, он је ћутолог. Не ограничава само простор, него и мисли.

Она шармантна фасада, која ме тако лако завела, је попустила и сад показује своје мане.

Када ми је уредник у марту или априлу рекао "Неће ово тако брзо проћи, шта ако радимо од куће до Нове године", смејала сам се у неверици. "Како да не, дуго ће трајати... Супер је рад од куће, што да не", мислила сам, "шта томе фали".

Као наивна, заљубљена тинејџерка. Брзо очарана, па разочарана.

Број коментара 12

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 23. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво