Маровић на удару пријатеља

Акција државног тужилаштва и полиције у граду у ком се важне одлуке не доносе без амина идеолога ДПС-а, без обзира хоће ли Драган Маровић, Рајко Куљача и остали бити осуђени или не, суштински води ка политичкој дискредитацији Маровића.

Зато је сада крајње неизвјесно да ли ће за Маровића бити мјеста у најужем руководству ДПС-а после мајског конгреса владајуће странке, као и да ли ће Маровић уопште бити члан партије коју је обликовао са Момиром Булатовићем и Милом Ђукановићем у последњих 20 година.

Маровић је прекјуче био јасан: "Вјерујем да сам ја од почетка политичка мета у свему што је претходило и трајало у свему овоме". Он се заправо обратио свим својим колегама у државном врху, прије свега свом, како стално говори, пријатељу Милу Ђукановићу јер није могао бити политичка мета Ранке Чарапић и Ђурђине Ивановић.

Државна тужитељка и њена замјеница немају политички мотив да ударе на Маровића, али га зато Ђукановић и те како има. Иако у Маровићевом окружењу сада типују да иза свега стоји шеф СДП-а и парламента Ранко Кривокапић, пошто се постављење Ранке Чарапић за државну тужитељку у владајућој коалицији рачуна као заслуга СДП-а и њен дио квоте у власти, тешко је повјеровати да је све протекло без знања врховног шефа.

Није тајна да Ђукановић не жели да Маровић остане важан фактор у ДПС-у. Како се акција "Завала" дешава уочи почетка припреме за конгрес ДПС-а онда се распирују сумње да Ђукановић планира да моћног Будванина што више одмакне од центара моћи у Подгорици.

Логика је да неко за кога одавно нема спора да вуче све конце у Будви, не може више имати ни амбицију, а камоли подршку да остане потпредсједник ДПС-а, јер би то, наводно, био превише јасан сигнал да криминал столује у врху власти.

Збиља се могло очекивати да га, ако се Маровић усуди да се кандидује за потпредсједника ДПС-а, неко од партијских колега опомене да ипак то не би било добро за интересе странке која пледира да Црну Гору уведе у ЕУ. 

Пошто је то и Маровићу јасно, не би било изненађење да он сам одустане од ДПС-а и уточиште за своје политичке амбиције сам створи, почевши од будванског ДПС-а који ће вјероватно, у великој већини, кренути његовим стопама. Прије тога ће, наравно, процијенити има ли икаквих шанси у евентуалној бици за превласт у ДПС-у.

Иако су заједно одговорни за то да дио њихових кадрова корупцију и поткрадање грађана Црне Горе сматра прихватљивим, Ђукановић је индиректно демонстрирао да више не жели да дијели моћ са Маровићем. 

Осим што му није ни понудио да буде премијер 2006, тражио је од њега да заједно изађу из извршне власти. Иако то никада неће признати, тада га је убиједио да треба да заједно ослободе простор другим кадровима ДПС-а. 

Ипак, Маровић је у савезништву са Филипом Вујановићем издејствовао компромис, па је Ђукановићев предлог да Игор Лукшић преузме премијерску позицију модификован одлуком да на челу Владе буде Жељко Штурановић.

Од тада траје надмудривање двојице некадашњих блиских сарадника и борба за моћ. Заједно са Ђукановићем, Маровић се у фебруару 2008. вратио у Владу, али је врло брзо постало очигледно да Ђукановићу не пада на памет да му даје на важности.

Маровића скоро годину дана није било нигдје док није почео сам да промовише пројекте попут гиљотине прописа, декриминализације клевете и одрицања од имунитета. Ту је привукао пажњу, али није успио да промијени Ђукановићеве планове. Тако је, између осталог, јесенас умјесто Ђукановића на Генералну скупштину УН путовао Лукшић. 

У међувремену, у најужем врху ДПС-а трајала је љетос расправа о томе ко ће бити нови предсједник Владе. Да би Маровићу смањио маневарски простор Ђукановић му је индиректно слао поруке да ће тражити да са њим оде и из партије. Тако му је било лакше да постигне оно што је желио - Маровић је пристао да подржи Игора Лукшића за премијера, убјеђивао је Вујановића да учини исто, а заузврат му је Ђукановић "гарантовао" да ће моћи да остане потпредсједник партије. 

Прије него што је добио Маровићев и Вујановићев пристанак за Лукшића, Ђукановић им је наговијестио да ће се он на конгресу повући и са мјеста лидера ДПС-а, чиме им је подгријавао увјерење да ће, пошто прихвате Лукшића, преузети власт у партији и убрзо након тога преузети и Владу. Када је добио што је желио, Ђукановић је показао зашто је најдуговјечнији политичар на власти у овом дијелу Европе - предомислио се и својим потпредсједницима најавио да ће ипак још двије године остати на челу ДПС-а. 

Сада све указује да слиједи друга фаза пажљиво осмишљеног Ђукановићевог плана - потпуно политичко неутралисање Маровића, које ће довести и до енормног слабљења позиције Филипа Вујановића у партији. Тако Ђукановић не би имао разлога да страхује од било кога више у врху ДПС-а. 

Право питање је због чега Ђукановић не вјерује Маровићу, а одговор би ваљало потражити понајприје у сфери личних и интереса њиховог окружења. Према једном од тумачења, људи из Ђукановићевог блиског окружења који се баве "бизнисом" плаше се да ће остати без послова које им намјешта држава, уколико Маровић преузме конце у партији, а самим тим и у Влади. А ако они изгубе новац, губи га могуће и Ђукановић, што доводи до тога да остају без моћи. 

Уз то, ко би им више могао гарантовати да ће државни апарат пазити на њихове постојеће послове. Простора за компромис вјероватно више нема на том плану, с обзиром да су златна времена прилива новца из иностранства прошлост, па је држава опет највећи послодавац. 

Зато Маровић вјероватно више није пожељан ни у врху партије, јер док год је високо, па макар и формално, постоји опасност да угрози Ђукановића, а самим тим и мноштво високопрофитних послова.

Хапшењима у Будви, која су иначе из Ђукановићевог окружења најављивана мјесецима уназад, Маровићу је послата порука да умири своје амбиције. Ако не послуша, ко зна хоће ли се наћи неки свједок који ће рећи да је све рађено по његовом налогу.