Годишњица убиства Срба у акцији "Медачки џеп"

Хрватска војска је 9. септембра 1993. године изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смештена јужно и југоисточно од Госпића у такозваном Медачком џепу, која су се до тада 18 месеци налазила под заштитом УН-а.

"Веритас" напомиње да након ове акције није било ниједног рањеника, јер су заробљени и рањени систематски убијани, а да о томе говоре резултати прегледа тела на српској страни - разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсечени делови тела, смрт након што су живи спаљивани.

Хрватска војска је тада пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере.

Оно што нису успели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је, уз посредовање Унпрофора, потрајало до 17. септембра исте године.

Трагедија "Медачког џепа" одвијала се пред очима припадника Унпрофора, који овај пут нису били само пасивни посматрачи, већ су и активно учествовали у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спрече убијање преосталих Срба, као и уништавање њихове имовине, што им је и успело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.

Убијено је 86 Срба, од којих 43 војника, шест милиционера и 27 цивила, од којих чак 22 старијих од 60 година.

"Веритас" истиче да је међу цивилним жртвама било највише убијених жена – њих 17.

Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тела, припадници Унпрофора су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тела, а два тела су извукли припадници Српске Војске Крајине, док је једно тело пронађено тек у априлу 1994. године.

У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала пронашли су још 11 лешева скривених у једној септичкој јами у Госпићу.

Непозната је судбина још деветоро људи, углавном старијих људи, од којих су четири жене.

Комадант Унпрофора генерал Жан Кот 19. септембра 1993. године, после комплетног обиласка наведених села, изјавио је: "Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно".

Суђење пред Хашким трибуналом

За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, према речима главног тужиоца, успио доказати "паралелну линију командовања".

Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.

Жупанијски суд у Загребу, у мају 2008. године, оптуженог Адемија, вршиоца дужности комаданта Зборног подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, комаданта операције, проглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава четири цивила и пљачкање имовине те убијање и мучење по једног ратног заробљеника.

Норац је осуђен на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.

Хрватско правосуђе је касније оптужило још тројицу припадника ХВ-а, а у међувремену су сва тројица правоснажно и осуђени пред Жупанијским судом у Загребу: Јосип Крмпотић - осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа на три године, Велибор Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора.