Недеља кад је дошао Додик

Све је било свечано и током дана који су претходили. Снега на планинама било је довољно, олимпијска бакља стигла је раније и све је било спремно да се Сарајево и Источно Сарајево покажу као добри домаћини Европског олимпијског фестивала младих.

Кад се на сцени појавио и "Вучко", а потом и кад је подигнута олимпијска застава, многи су помислили да се Сарајево вратило у '84.

"Овдје влада нека еуфорија и лијепо је вјеровати да је то реприза '84, лијепо је радовати се, али је мој утисак да то нема везе са оним Сарајевом, све је другачије", оцењује историчар и дипломата из Сарајева Слободан Шоја.

Учесници Европског олимпијског фестивала младих дочекани су бурно, било уз аплауз, или уз звиждук, али ниједна репрезентација није прошла незапажено. Мада су више пажње привукли политичари.

"Ја сам био на стадиону, није био топао аплауз Србији, Хрватска је доживела нешто већи аплауз, Косово баш велики и по томе се може закључити да је овдје у Сарајеву аплаудирање Косову повезано са ријечју коју је Додик рекао, мада је он Републику Српску поменуо доста суптилно, али тад су кренули звиждуци и то је кључно", каже Шоја.

Звиждуци су кренули и пре него што је Додик отпочео говор, чији су главни акценти били на олимпијском духу, одбрани спортске части, враћању олимпијског духа у Сарајево после 35 година.

"То је што бошњачка страна форсира – хоће јединствену Босну и да Срби партиципирају, а сад, кад имају то, реакција није дошла на оно што је Додок говорио него, априори, чим се попео за говорницу, а у самом говору није било ништа што би провоцирало. Напротив", каже професор политичких наука Ненад Кецмановић.

"Ја сам пажљиво биљежио ријечи које је Додик говорио и видим да је поменуо част седам пута, што је лијепо. Споменуо је народ четири пута, БиХ није споменуо, а мислим да је било прилично да се спомене, Сарајево јесте, али као град који организује... Али, без обзира на те ситне детаље, мислим да је говор био добро конципиран, мудар, плус у мјесту у којем није добродошао, он је пружио руку", каже Шоја.

Кецмановић примећује да су реакције на Додиков говор само аргумент више за његову тезу да се у Сарајеву не осећа као код своје куће, чак као на неком непијатељском, туђем терену.

"Тешко је схватити бошњачку политику, јер, с једне стране, инсистирају на јединству, а онда дају аутоголове", каже Кецмановић.

Дан по отварању, сам Додик је приметио да је било и аплауза, а не само звиждања, као и да је звиждање резултат добро познатих локалних анимозитета. Колико онда има смисла говорити о целовитој Босни и Херцеговини у којој однос према председавајућем зависи од тога ком народу припада? Да ли је илузорно очекивати да је дух заједништва оживи 35 година после Зимских олимпијских игара сада на надметању младих из Европе?

"Треба узети и реакцију на појављивање друга два члана, аплауз није добио ни Џаферовић него само Комшић, иако је он номинално Хрват, изабран је гласовима Бошњака и он је оно што би Бошњаци хтјели – да имају и Србе и Хрвате који би водили политику која је њима блиска", каже Кецмановић.

"Мислим да је то проблем Босне и Херцеговине, јер је то нешто што је створено – два ентитета. И ако ви звиждите на помен Републике Српске, то је знак да ту нешто није у реду", каже Шоја.

Када је требало да почну Олимпијске игре 1984, цело Сарајево се тресло да ли ће снег пасти. На крају, дан уочи такмичења пао је један од највећих снегова које тај град памти.

Тако је и сада, дан после отварања, пао снег који је буквално затрпао град, чак и одложио такмичења на Фестивалу. Снег је исти и 35 година касније, а све друго је другачије.