Годишњица "Олује" – Хроника планираног злочина

Напад је почео рано ујутро 4. августа, а дан касније хрватска војска ушла је у готово потпуно напуштен и претходно тешко и насумично гранатиран Книн, у којем је пре ове акције живело преко 80 одсто Срба - сада их има око 20 посто према хрватским подацима. Отпор војске РСК сломљен је за само неколико дана.

Хрватски напад на Крајину дуго је и систематски припреман. Није био тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.

Али, Крајшницима није било помоћи.

Зараћене југословенске републике чекале су Дејтон, а Срби из Хрватске су у прекомпоновању политичке географије Балкана једноставно постали - "прекобројни".

Великим силама, Крајишници, као чувари границе од упада из Отоманске империје, одавно нису више били потребни. Туђман их је упорно денунцирао као "реметилачки фактор" који стоји на путу хрватског државног сна. Милошевићев режим им је уливао лажну наду и на крају их оставио на цедилу.

Посвађани и политичким изазовима недорасли крајишки лидери само су запечатили најлошији од свих могућих сценарија.

Тако је крајишким Србима, почетком августа 1995, једино остављено довољно времена да наврат-нанос покупе мало одеће, поседају у тракторе и заврше баш онако како им је раније цинично поручивао Стјепан Месић - да им од родне земље трагови остану једино на обући.

Са територије Републике Српске Крајине кренуо је талас избеглица, а на путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне су стално нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство. 

Колонама са тракторима није био дозвољен улазак у Београд - осим пролска Булеваром Арсенија Чарнојевића.

У Крајини су остали само цивили, који су били изложени терору и после формалног завршетка операције "Олуја" 7. августа.

Војна акција је изведена упркос чињеници да је та област била под заштитом УН, под називом сектори "Југ" и "Север", и да су представници РСК дан пре у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а из Босне као и један број бошњачких јединица.

Домове је напустило више од 220.000 Срба, а остало је око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или могли да напусте завичај.

Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

Документационо-информациони центар "Веритас" је навео да је, према њиховој евиденцији, током "Олује" и после ње погинуо и нестао 1.861 Србин.

Већина погинулих и несталих били су цивили - 1. 211, а три четвртине њих били су старији од 60 година. Међу жртвама се налази 548 жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година.

Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.084 лица, док се на "Веритасовој" евиденцији несталих води још 777 лица, од чега 588 цивила, међу којима 295 жена.

Три године после напада на Крајину хрватски председник Фрањо Туђман је, у говору на отварању Ратне школе "Бан Јосип Јелачић" у Загребу, 14. децембра, овако објаснио резултате "Олује":"Српско смо питање, дакле, решили, неће више бити 12 посто Срба или девет посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе." 

Суђење у Хагу због етничког чишћења

Хрватске власти иначе, негирају оптужбе о етничком чишћењу, а у време Туђмановог режима су одбијале сарадњу с Међународним судом за ратне злочине у Хагу, тврдећи да је реч о легитимној војној операцији против побуњеника.

Званични став Хрватске био је да није било разлога да Срби који нису били умешани у ратна дејства напусте то подручје.

Хрватске власти су касније прихватиле сарадњу и Хашком суду су доставиле десетине обрађених случајева најтежих злочина почињених током и након војно-полицијских акција "Бљесак" и "Олуја".

Хашки трибунал је јула 2001. отпечатио оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине, који је био командант те операције.

Готовина је од тада био у бекству све до хапшења у Шпанији 7. децембра 2005, када је изручен Трибуналу.

Годину дана раније, том суду су се предала друга двојица генерала, Иван Чермак и Младен Маркач, који су оптужени за прогон, депортације и присилно премештање, пљачку, безобзирно разарање насеља, убиства, нехумана дела и окрутан третман током и након операције "Олуја".

Оптужница против Готовине је одлуком Претресног већа Трибунала спојена са оптужницом против друге двојице генерала.

Априла 2011, Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора, док је генерал Иван Чермак ослобођен кривице.

У пресуди Анти Готовини, Хашки трибунал је утврдио да је операција "Олуја" у лето 1995. била удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине, што је био навод оптужнице.

У новембру 2012, Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон српског становништва из Книнске Крајине 1995. поништивши првостепену пресуду, након чега су пуштени из притвора.

Према коначној пресуди, операција "Олуја" није била удружени злочиначки подухват у циљу протеривања Срба из Книнске Крајине.

Ослобађајућа пресуда изазвала је еуфорију у Хрватској, а хрватски градови су се утркивали у додељивању титуле почасног грађанина Анти Готовини.

У Србији је та пресуда изазвала шок и разочарање.