Пуповац: Пет приоритета за бољи живот Срба у Хрватској

Милорад Пуповац  у ауторском тексту за хрватски недељник Глобус износи пет приоритетних питања која треба решити за остваривања права Србија у Хрватској.

Као прво, Пуповац наводи поштовање и примену међународних споразума, искорењавање историјског ревизионизма и етничко-верског национализма, затим образовну и језичку равноправност, као и развој повратничких средина.

Пети и последњи приоритет за Пуповца је развијање антиасимилацијске политике.

Подсетивши на четири обавезујућа међународна споразума, чије би активирање код страна потписница требало да буде прво приоритетно питање у остваривању права Срба у Хрватској, Пуповац каже да статус српских мањинских институција и партиципација, суђења за ратне злочине почињене над припадницима српске заједнице, повратак избеглица и остваривање Уставног закона о правима националних мањина, чине главне садржаје тог питања.

"У уџбеницима, у годишњицама и важним датумима и особама, бришу се трагови српског удела у хрватској историји. На тај се начин Србе од присутних производи у неприсутне, од домицилних у недомицилне, а Хрвате лишава сазнања о стварној иисторији њиховој и њиховог друштвеног простора", навео је Пуповац.

Према његовим речима, од настојања да се Срби иселе или избаце и из хрватске историје још је горе настојање затирања трагова, свести, сећања, негирање или омаловажавање историјског злочина геноцида почињеног према Србима у време Павелићеве, усташке Независне државе Хрватске.

Набрајајући три примера међу бројнима, Пуповац каже да је то ХОС-ова плоча с усташким поздравом “За дом спремни” на месту где је била команда усташког концентрационог логора Јасеновац.

"Подржавање негирања да су усташе ту починиле један од најмасовнијих и најстрашнијих злочина почињених у системима концентрационих логора у тада од наци-фашиста поробљеној Европи, представља непојмљиво вређање жртава геноцида (у већини земаља, па и у Хрватској, кажњиво дело) и симболички повратак усташтва у Јасеновац", нагласио је Пуповац.

Други пример је, каже Пуповац, негирање мајског и јулско-августовског погрома у Глини и глинској православној цркви Рођења пресвете Богородице, ометање комеморација, одсуство службених представника локалне и државне власти, преименовање Спомен дома, који је подигнут на месту где је била црква коју су усташе након злочина порушиле и уклониле, у Хрватски дом (1995.).

"То и уклањање спомен-плоче са зграде дома заједно с именима убијених, представља симболичку радњу накнадног 'оверавања' или легитимисања тог страшног злочина", поручује Пуповац.

А злочин у Глини и глинској цркви најмасовнији је злочин који су усташе починиле 1941. године ван система концентрационог логора.

Већина је, подсећа, убијена у цркви након што су се одазвали позиву на “покрст”.

И као тећи пример, Пуповац наводи скрнављење и уништавање спомен-обележја жртвама у селу Слобоштина 1991-1992. године, несанкционисање починитеља, необнављање споменика и заобилажење комеморација на месту где су јединице Макса Лубурића у 1942. години починиле најмасовнији злочин изван система концентрацијских логора на подручју Хрватске, убивши 1.368 махом жена, деце и стараца, претежно избеглица с подручја Козаре и Поткозарја, што по Пуповцу представља срамотно стање хршћанског и политичког морала у Хрватској.

Пуповац, наиме, оцењује да је након ослобађајућих пресуда двојици хрватских генерала (Готовина и Маркач, новембар 2012.) и уласка Хрватске у Европску унију (2013.) заустављен напредак у остваривању изгубљених и неостварених права Срба у Хрватској.

Говорећи о образовним проблемима Срба у Хрватској, Пуповац каже да је он трослојан, а што се службене употребе ћириличног писма и српског језика тиче, она је у потпуном застоју.

Оно што је остварено до 2014. замрзнуто је и притиснуто мржњом према ћирилици.

Када је реч о инфраструктури и повратку, Пуповац каже да запостављање обнове и изградње инфраструктуре у подручјима које насељавају претежно Срби обесхрабрује, упркос томе што је одрживост живота у тим срединама део Програма ове владе, а посебно живота мањинских, домицилних заједница као што је српска.

Како је навео, с обзиром на изразиту и више-мање трајну антимањинску, нарочито антисрпску кампању, која се с више или мање интензитета води, на размере и учесталост говора мржње и различитих облика дискриминације и нетолеранције, припадници српске заједнице у Хрватској живе с осећајем недовољне сигурности и недовољне слободе, и са више или мање израженим страховима.