Избори у Аустрији: Трећи пут Бог помаже

Чак и у условима очекивано ниског изласка на биралишта, испод 72 одсто достигнутих прошлог маја, не треба сумњати да ће се један од кандидата сада успешно уселити у Хофбург и остати тамо најмање шест, а највише дванаест година. Било шта друго би аустријску државну бламажу учинило интерно несношљивом.

Број вицева би нарастао, у широкој лепези од "шифре лепак" (изборне картице су се распадале у пошти) до "белоруских парламентарних посматрача шокираних над грубим неправилностима у аустријским председничким изборима" (колумна Кристијана Ортнера у листу Прес).

"Избори без краја и конца приближавају се крају", коментарише НЗЗ. И док се Хофер кроз низ тема обраћа бирачком телу, Ван дер Белен има само једно стајалиште - да спречи Хофера, пише ФАЗ.

Да ли таква тематска разноликост и лака компензација значе да је Хофер у предности? У принципу, он јесте у малој предности, што му признају сва досадашња испитивања јавног мњења. Али је он био у предности и у мају, када је изгубио изборе, тако да то не значи много.

Овога пута се агенције за испитивање јавног мњења ни не гурају посебно у први план.

Више делује као да су срећне ако се њихова прогноза заборави истог тренутка кад се прочита - оправдали су постојање, сместили се у буџет, спасили се још једне јавне срамоте.

После мајских избора у Аустрији, после новембарских у Сједињеним Америчким Државама, свима је је јасно: Одлучује ћутљиви гласач.

Тољага нацизма

Кључно питање које поларизује аустријско гласачко тело јесте однос према конструкту повратка нацизма.

Идеолошки простор Ван дер Беленових гласача је врло скучен - с једне стране се налази њихов кандидат, с друге национални социјализам, између спаљена земља.

Као и у случају Трампа, нема професионално вођеног, озбиљног медија у Европи који ће Хоферу допустити "benefit of the doubt", на фином српском "благослов сумње" да он можда ипак не иде Хитлеровим стопама.

Чак и кад се не иде даље од титуле "десног популисте", ударци могу бити врло ниски, посебно онда кад су измештени из говорног језика и упаковани у сазнајност слике.

"Зли дух у бечком Хофбургу" насловљава минхенски СДЗ свој много коментарисани извештај, сугестивно смештајући одмах испод наслова Хоферову ратоборну слику.

По квалитету фотографије је јасно да је у питању замрзнути "снапшот" видео-снимка.

Кандидат Хофер је искежених зуба, као да режи, док текст у легенди испод слике не оставља простора за сумњу: "Понижавање противника, личне увреде - Хоферова кампања личи на Трампову".

Иза "режећег" Хофера се види још један исечак из ширег контекста, овог пута не слика већ реч, која би цела написана била именица.

Изнад Хоферове главе стоји написано "rauch", дим, одсечак речи, вероватно речи "gebrauch" (употреба), или неке од изведеница, иако се овде сугерише на "weihrauch" (тамјан).

У политичким наукама и социологији постоји већ релативно велики број метода за анализу слике, тако да се овде не ради о утиску већ о теоријски контролисаном поступку разумевања говора слика.

Споменимо само најважније - објективна херменеутика (Оверман), иконологија (Милер-Дом), иконика (Макс Имдал), анализа сегмената (Розвита Брекнер), енергетске линије ("Фелдлиниен" Јирген Раб).

Заинтересовани читалац би на дотичну СДЗ-ову фотографију из чисте забаве могао применити било коју од горњих метода, или све њих заједно, и опет би смисао откључао са увек истим резултатом: "зли дух кога тамјаном треба истерати са светог места (Хофбурга)".

Као у мају, у Аустрији је створена атмосфера обрачуна између сила мрака и светлости. Интелектуалци, уметници, новинари, играју "зону" против Норберта Хофера.

У петак увече, на премијери у бечком Народном театру, играо се "Трафикант" (аутор Роберт Сеталер, режија Себастијан Шуг).

То је савремени текст о адолесценту Францу који 1937. долази у Беч из провинције захваљујући породичној вези ("мамин пријатељ из младости") добија посао у трафици, сасвим случајно директно испод Фројдовог стана, на адреси Бергасе 9.

Оно што следи је добро одиграна прича о пријатељству необразованог полусирочета добре душе и угледног бечког професора, "доктора за ударене", Сигмунда Фројда.

Пријатељство које се прекида доласком нациста, годину дана касније.

У катарзичном обраћању публици на крају баладе, "Франц" очајава над нацистичком страховладом и, као упозорење да ју је требало препознати на време, цитира изјаве Норберта Хофера из изборне кампање ("Још ћете се ви чудити шта је све могуће!").

Поп(уларна) култура и Бог у изборном тиму

Ништа у данашњој Европи не погађа тако ниско као оптужба за реинкарнацију Хитлера и компаније.

Сегмент поп културе експлоатисан у овој изборној утакмици не иде тако ниско, премда такође није наиван.

Редакција аустријског недељника Профил већ на насловници последњег броја објављује колективну препоруку читаоцима да гласају за "Сашу" Ван дер Белена.

Уз "Сашину" слику стоји познати слоган из енглеских филмова о "Горштаку" (Highlander) да "на крају може бити само један".

Са своје стране, Хоферов тим је посегнуо за слоганом који почиње типски са "зато што он разуме..." након чега следе варијације, да он разуме... шта је важно за предузетнике, за домовину, за село и слично.

Поента се сакрила у заменици "он", на немачком "er", али написаној великим штампаним словима као "ER", док све остало стоји малим и писаним словима.

"ER" је скраћеница за серију "Emergency room", по нашем Хитна помоћ.

Порука Хоферовог тима је јасна - ту није реч тек о једноставном, легитимном покушају такмичења за високу државну функцију, улози су, напротив, много већи: Долазак Хофера на чело државе је хитна интервенција, он спашава државу, зауставља пропаст. Он је хирург на трауматологији.

Бог је такође мобилисан у изборну кампању. Он је појмовно уведен преко једног од Хоферових слогана који гласи "Тако ми Бог помогао!" (So wahr mir Gott helfe).

У једној хришћанској земљи Бог је, рекло би се, сасвим легитимно појачање изборног тима, поготову јер његово присуство или одсуство ни је потребно, нити га је могуће доказивати.

Реакција "естаблишмента" - новинара, политичара, цркве, интелигенције - показала је, међутим, да то није тако сигурно да је Аустрија хришћанска земља (ОРФ).

Хофер је прозиван на свим нивоима зато што мути мирну воду једне секуларизоване средине.

Хофер се лажно представља, док у суштини није верник, гласиле су замерке. У свој медијској и идеолошкој крви која је тим поводом проливена у аустријској јавности, невероватно је да нико није отворио дебату о две ствари које упадају у очи: Прво, да има људи који не верују у Бога, али верују у религију. И друго, од кад то Аустрија, потписница важећег споразума с Ватиканом, није хришћанска земља?

Осим тога, и друга страна се користи религиозним хришћанским "мемима" (мем, "културолошки ген", апстрактна категорија дефинисана по угледу на људске гене).

На већ споменутој насловници Профила, тај лист најављује чланак "Седам упутстава за неодлучне", што је директна алузија на Јованову Апокалипсу и на "Књигу са седам печата".

Сваки пут кад "неодлучни гласач" не уважи препоруку редакције, он преломи један печат, отвори једну друштвену пошаст.

ОРФ јуче (3. децембра) објављује "14 савета за неодлучне", као алузију на 14 Христових станица на Калварији.

Тврдња да само Хофер залуд зазива Божје име не стоји. И "Сашини" то раде.

Агресија и понос против несигурности и срама

Док изборна кампања ФПО-а тече релативно контролисано из једног центра, камп Ван дер Беленових присталица је је много хетерогенији.

Та чињеница је важна јер приписује одговорности за све прегласне, прегрубе, прерадикалне тонове из предизборне кампање.

Кад нешто крене у том смислу код Хоферових, зна се ко је одговоран. У табору Ван дер Беленових симпатизера, то није тако јасно.

Шпигл преноси коментаре из седишта аустријских социјалдемократа у Бечу, према чијем мишљењу би страначки врх био "ужаснут како је Ван дер Белен безбојан и млитав у наступима".

По томе, агресивни тонови и претње које се из круга његових присталица упућују супротној страни, немају много везе са њим.

Ван дер Беленови се радикализују и без Ван дер Белена, зато што су поставили дијагнозу друштвене стварности у којој се Хоферова победа појављује као апокалипса.

Тешко је, на пример, рећи колико се Ван дер Белену може приписати одговорност за демонстрације његових присталица које се одвијају под мотом "Ф*к Хофер", или за агресију која се разлила по Фејсбуку и осталим друштвеним мрежама, где "пријатељи" врло грубо прозивају "пријатеље" да ни случајно не буду тако блесави и глупи да бирају "нацисту" Хофера!

Неки овдашњи истакнути Срби остављају поређења с нацизмом по страни, што је разумљиво, јер је Србе тешко оптужити на уверљиви начин да су довели Хитлера на власт, па ће сада опет.

Али има претњи које у том кругу делују много ефикасније, као на пример претња грађанским ратом.

Гласајте за Хофера, и имаћете оно што сте имали у Југославији од 1991-1999, гласе такве поруке.

То значи да вам, ако гласате за њега, није било доста што вам се земља распала први пут, сад бисте и овој пресудили!

Генерално, агресија Ван дер Беленових симпатизера храни се из њиховог поноса да су овог пута на време препознали друштвену опасност, за разлику од њихових очева, дедова, већ и прадедова, који су трагично заказали 1938. године.

Они су сигурни, самосвесни, знају да је њихова данашња дијагноза тачна и не траже доказе.

Али шта ако су овог пута знаци времена другачији, а они их не виде?

Шта ако се овог пута не ради о угледном професору Фројду и учтивом малом провинцијалцу жељном знања, већ о нечем сасвим другом?

За разлику од њих, Хоферови гласачи немају тај осећај сигурности и самосвести.

Они су, онда кад нису ни чланови ФПО-а, нити директни симпатизери те странке, ћутљиви и повучени због јавног печата срама који је друга страна ставила на њих.

Такви избегавају анкетаре агенција за испитивање јавног мњења, изговарају се на право тајности и анонимности.

Хофер није њихов, али је Ван дер Белен њихов још мање. Коју политичку форму ће данас добити њихова неодлучност и стид који им је наметнут, то је питање.