"Тагесцајтунг": БиХ између Запада, Путина и Ердогана

"Пре неколико седмица поново је било говора о рату у Босни и Херцеговини. Ситуација се у међувремену примирила, али је тамошња ситуација пример колико је ситуација на јужним границама Европе и даље напета. Босна и Херцеговина, која је у последњих 100 година три пута била главно поприште убијања у региону, још је сеизмограф за развој ситуације на том подручју", наводи Тагесцајтунг.

"Увек се најпре на примеру БиХ види када је на Балкану криза, а кризе у том региону увек су биле повезане с конфликтима великих сила. На преломној тачки у Сарајеву и данас се најбоље показују интереси међународних актера. Ту се не огледају само супротности суседних земаља Србије и Хрватске, већ и Европске уније, Русије, САД, али и исламских сила – Турске, а у новије време и заливских земаља, попут Саудијске Арабије", пише аутор, а пренео је Дојче веле.

"Мешањем са стране, подгрејани су конфликти између три табора у БиХ. Сада је то чак и много лакше него раније, с обзиром на покушај уништења мултинационалног и мултирелигиозног друштва у рату деведесетих година прошлог века, након чега је уследила административна подела земље на српски део републике и бошњачко-хрватску федерацију."

"Српски национализам сеже далеко у прошлост. Од 19. века жели се стварање 'Велике Србије'. Слично важи и за Хрвате. Националисти из оба табора и данас Босни и Херцеговини оспоравају право на постојање и желе да овладају земљом или да је између себе поделе. Само се Бошњаци, муслимани и један део левичарских, ненационалистицких струја и данас чврсто држе идеје о мултинационалној држави", тврди аутор.

Међутим, он сматра да су међународне силе Дејтонским споразумом гарантовале постојање Босне и Херцеговине, а да се споразум данас доводи у питање.

"Европска унија је, истина, у Солуну 2003. обећала свим земљама Балкана да би у дугорочном периоду могле да приступе Унији, уколико се буду развијале демократски као правне државе, и то је становништву улило велику наду. Правне државе и демократије би стабилизовале регион и тиме отвориле пут позитивном економском развоју. Међутим, с кризом у ЕУ и недостатком европске визије, све би то могло да се нагне и на другу страну. Томе би још требало додати и да се САД забављају саме собом", навео је берлински лист.

Европска унија мора поновно да постане ауторитет у Босни и Херцеговини. У томе и Немачка може да одигра важну улогу, оцењује у интервјуу за Дојче веле професор са Универзитета у Келну Тобијас Флесенкемпер.

"Све то је довело до политичког вакуума у региону и до појаве нових политичких играча који покушавају да на Балкану остваре своје интересе. Откако је Владимир Путин променио курс у својој европској политици, он на Балкану покушава да пронађе савезнике, како би спречио политику Запада која се односи на европске интеграције. Русима је најважније православно становништво. Народи у Србији, Бугарској, Македонији, Црној Гори, али и у Грчкој, традиционално гаје велике симпатије према Русији. Русија економски настоји да створи зависност од њеног гаса", стоји у тексту.

"И не само да многе од тих земаља зависе од руског гаса – у Србији и у Републици Српској нафтна индустрија је у руским рукама, а руске банке покушавају да покупују како западне тако и домаће банке. Но, Путину је ту ипак најважнији политички утицај. Даљу интеграцију региона у НАТО, сматра он, требало би спречити. Русија обећава Србији и српском ентитету у БиХ подршку у Савету безбедности Уједињених нација. Референдум о одвајању тог ентитета од БиХ – што би могло да доведе и до рата – такође није немогућ. Путин, дакле, потпаљује ситуацију", сматра аутор.

"Уз то, последњих година је и Турска постала активна. Председник Реџеп Тајип Ердоган обећао је подршку муслиманском становништву у БиХ, у Санџаку, на Косову, у Македонији и у Албанији. У БиХ је чак обећао и војну подршку. Његова визија обнове Османлијског царства у суштини је религиозно прожета политичка офанзива, којој пак недостаје економска снага. Но, када је реч о утицају на муслиманско становништво, Турци су добили конкуренцију која долази из заливских земаља и Саудијске Арабије. Емирати инвестирају милијарде у огромне туристичке пројекте у Сарајевском кантону, а многи Арапи, као приватна лица, купују обрадиву земљу чак и у Хрватској и Србији", каже се у тексту.

Аутор сматра да је значајно и то што Арапи покушавају да своје фундаменталистичко тумачење ислама наметну пре свега у Босни и Херцеговини, која традиционално гаји толерантан и отворен ислам, и који је политички за заједнички живот свих религијских и националних група.

"Тако су и Турци и Арапи, уз помоћ новца, остварили утицај на Странку демократске акције (СДА), која се досада залагала за мултиетничку БиХ. Турска и Емирати са својом религиозно обојеном политиком захтевају одвајање Бошњака од других народа – дакле поделу БиХ на три етнонационалистицка и религиозна нивоа. Они тако подгревају ситуацију у региону и дају легитимитет руској политици. А Запад? Европа мора да препозна опасност, која се поново ствара на Балкану", закључује Тагесцајтунг, а преноси Дојче веле.