Поништена пресуда Степинцу

Одлуку ванрасправног већа образложио је судија Иван Турудић, који је председавао судском већу. Рочиште је било затворено за јавност.

Образлажући пресуду судија Турудић је рекао да је пресуда Алојзију Степинцу из 1946. поништена јер "грубо крши садашња и тадашња основна начела материјалног и процесног кривичног права цивилизованог дела човечанства".

Турудић је казао да пресуда "монтираног политичког суђења Степинцу", између осталог, "крши начело права на поштено суђење, жалбу и образложену судску одлуку, као и начела забране присилног рада, владавине права и правне државе".

Додао је да је за илустрацију карактера и утврђеног да се ради о монтираном политичком процесу довољно прочитати неке делове записника са суђење из којег, на пример, како је рекао, произлази да су углавном спровођени докази којима "инструирани сведоци тужилаштва терете оптуженика о чему у стварности није одлучивало судско веће него комунистички тужилац Јаков Блажевић".

"Пресуда једино у односу на оптуженог Степинца није образложена нити у одлуци о кривици нити у одлуци о казни. Само су поновљени и онако уопштени наводи оптужнице...", казао је Турудић додајући да је циљ била "освета кардиналу Степинцу, морална дисквалификација њега и Католичке цркве". 

"Основна кривица која се Степинцу ставља на терет је чињеница да је у време НДХ био загребачки надбискуп. Сам се запитао током суђења: Па шта је требало учинити? Отићи у шуму или побећи у Лондон. Он се одлучио да остане са својим народом с којим је био и за време југословенске монархистичке диктатуре и за време Титове комунистичке диктатуре", рекао је судија Турудић.

Казао је и да је Степинцу у затвору нуђено потписивање формулара за тражење помиловања, што он није желио да учини пристајући једино на обнову поступка пред независним судом или на поништење пресуде.

"Након 70 година његова воља је испуњена од хрватског суда у слободној хрватској држави и зато ова пресуда нема само појединачни него и дубоки значај за историју хрватског народа", закључио је Турудић.

Иначе, ревизија ове пресуде омогућена је изменама закона из 2009. године, који предвиђа да особе које су судови бивше Југославије осудили за време комунистичке владавине за политичка, политички мотивисана кривична дела или друга дела ако је до осуђујуће одлуке дошло злоупотребом политичке моћи.

Према тим одредбама, наиме, могуће је затражити поништење осуђујуће одлуке или њој другог одговарајућег правног акта.

Ако се утврди да је ревизија основана, суд ће, по слову закона, "пресудом поништити у целости или делимично побијану одлуку у изреци о кривичној одговорности", а против одлуке већа Жупанијског суда подносилац ревизије и тужилац имају право жалбе Врховном суду.

Један од аутора измена Закона из 2009. које су омогућиле ревизију поступка против Степинца, Владимир Шекс, задовољан је судским образложењем да је у питању био политички монтиран процес. "Тадашњи правни поредак који је био на снази 1946. је био извргнут руглу и презиру", рекао је Шекс. 

Степинац је пре неколико година проглашен блаженим, а затим је Ватикан покренуо његову канонизацију, чему се, међутим, успротивила држава Србија и Српска православна црква.

Након низа сусрета представника српске државе и Цркве са званичницима Ватикана и сусрета председника Србије Томислава Николића, прошлог септембра, са римским папом Фрањом, тај поступак канонизације је привремено обустављен, а истовремено је формирана комисија СПЦ и хрватске католичке цркве, која би уз посредовање Ватикана требало да утврди чињенице о животу и делу Степинца, који се сматра одговорним за многе жртве Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату.