Беч и Берлин, битка за статус кво

Случај аустријских социјалдемократа је школски пример политичке консолидације на "Титанику" пет минута пре судара са леденом сантом.

Са Кристијаном Керном су социјалдемократе само добиле ново лице на челу странке, а да проблеми због којих је уопште доло до персоналних промена - миграциона и интеграциона политика, однос према Штрахеовој ФПО странци - нису ни начети, а камоли решени.

Штавише, основни сукоб који од прошле јесени потреса социјалдемократе, а чији је епицентар био у бечкој организацији, сада је са градског нивоа пресељен на савезни - директно у владу у којој седи крхка коалиција левог центра.

"Керн би сад требало да решава оно што Хојпл није успео", пише аустријски дневник Пресе ове суботе, откривајући сву нестабилност тренутне реформске конструкције којом владајућа странка покушава да предупреди ванредне изборе.

Конкретно - када је сад већ бивши канцелар Вернер Фајман крајем јануара променио возове и са гарнитуре "култура добродошлице" прескочио на линију рестриктивне миграционе политике, направио је нове пријатеље, али и непријатеље.

У наставку, једино непријатељи су се показали релевантим, са најтврдокорнијим језгром у Бечу, формираним око градске министарке за здравствена и социјална питања Соње Весели.

На крају, Фајманова партијска демисија је остала важна само из једног разлога - као индикатор да је победило радикално лево крило, које ће сада преко Керна покушавати да врати државну политику тамо где је била пре 27. јануара, када је министар Себастијан Курц (ОВП) од канцелара добио зелено светло за затварање балканске руте.

Порука коју су социјалдемократе два дана након смене на врху одашиљале медијима гласила је "Постигнут компромис!".

Трећег дана је из врло поузданих извора стигла информација да Соња Весели постаје министар у влади новог канцелара, нешто као оперативни шеф свих осталих владиних министара, "liaison" читаве егзекутиве.

Од идућег уторка у савезној влади би се на заједничком послу могли наћи један изразити пријатељ рестриктивне миграционе политике, као министар војске Ханс Петер Доскоцил и најартикулисанија представница "културе добродошлице", као Весели.

Једино заједничко у том компромису биће ров који раздваја две уговорне стране.

Колико кошта ручак с Оскаром Лафонтеном?

Паралено са извештајима о реорганизацији аустријских социјалдемократа (СПО), сви медији, где год се погледа, објављују и анализе, упозорења, готово па кладионице, шта ће то значити за судбину немачких социјалдемократа (СПД).

У принципу, нема много логике, осим ако се овде за љубав језгровитости не прескочи неколико премиса и одмах дође до закључка како сада две социјалдемократске странке, немачка и, под новим шефом, аустријска, осигуравају опстанак једне конзервативне немачке канцеларке на власти.

Прве реакције медија немачког говорног подручја показују нешто много интересантније од те конструкције социјалдемократских витезова у одбрани части конзервативне принцезе: да су се епизоде паралелности, успостављене прошле јесени заједничким наступима Меркел-Фајман, сада до краја формирале као општа парадигма политичке симултаности на релацији Беч-Берлин.

Њено деловање нема толико везе са оним што политика те две земље свесно ради, већ са очекивањем јавности и медија да се за сваки покрет на аустријској политичкој сцени тражи паралелни на Немачкој.

Тај тренд ће у непосредној будућности само расти: још једном у историји, Аустрија и Немачка постају спојени судови, иако овог пута на симболичком, а не на државном плану.

Из парадигме симултаности искочили су ових дана сви текстови - на пример "Калкулирани флерт Зигмара Габриjела с левицом" из ФАЦ-а - који тематизују судбину немачког СПД-а.

Анализа ФАЦ-а полази од једноставног чињеничног стања, да се садашњи шеф немачких социјалдемократа Зигмар Габријел приватно срео са својим претходником на тој функцији, Оскаром Лафонтеном, сада истакнутим чланом, иако не директно шефом Левице (Die Linke).

У овом тексту РТС-а нема довољно места да би се набројале све страначке афилијације Оскара Лафонтена. Оно што би код другог политичара можда било схваћено као превртљивост, код Лафонтена је напротив доказ чврстине карактера. Чим би нека од његових странака одустајала од принципа апсолутне социјалне правде, правила компромисе по том питању, Лафонтен је прелазио, оснивао или фузионисао нове странке које би се програмски враћале у марксистичку колевку левице. Колебале су се партије, а не он.

Шта сад значи да је Габријел отишао на ручак са Лафонтеном? Да се аустријска социјалдемократија тог тренутка није тресла у идеолошкој грозници социјалне правде, не би значило ништа.

Овако, ФАЦ је око тог сусрета исплео компактну анализу, тумачећи га као сондирање терена за време после избора идуће године, кад ЦДУ/ЦСУ изгубе изборе, а на власт дође такозвана "Р2Г" коалиција, односно страначка комбинација Социјалдемократа, Левице и Зелених.

"Невероватно какве се фантазије јављају, само зато што неко има опуштени однос са особом са којом тренутно нема много заједничког", криптично ("има - нема") демантује Габриел медијска нагађања о споредном путељку којим се немачке социјалдемократе враћају кући, Марксу и Енгелсу.

У контексту немачких ефеката изазваних променама у аустријско социјалдемократији, битно је и најновије тумачење феномена "велике коалиције", када земљом владају две странке супротстављених идеологија - оно што је иначе овог тренутка на делу и у Немачкој и у Аустрији, у првом случају као изузетак, у другом као правило.

Наравоученије које из тога извлаче политички актери Немачке, укључујући и генералног секретара СПД-а, Катарину Барлај: "Људима је пун нос великих коалиција".

Другачије речено, људима је доста компромиса. Људи би чиста решења. Људи би хтели победника. Зашто онда не гласају на тај начин? Врло једноставно - зато што то онда не би била демократија, већ диктатура.

Лабораторија за пропаст света

Да ли су процеси тренутно на делу почетак трансфера којим се социјалдемократске странке претварају у комунистичке партије? Онако како су се шездесетих и седамдесетих година удаљавале од тог идеолошког наслеђа, да ли му се сада враћају?

Разуман одговор би био не, пре свега због тога што никад више не бива оно што је већ било, осим евентуално као фарса.

Али неки моменти - као на пример преједноставна обећања социјалне једнакости и правде, прелагано прихватање чињенице да се смањује простор индивидуалних слобода, повратак простодушности у неке по дефиницији озбиљне медије - показују да се припрема препознатљиви аранжман са историјом, иако му се не даје његово историјско име.

Да би тако нешто функционисало у пракси, било би потребно заборавити да је историја пуна пропалих покушаја социјалне једнакости за све, да универзализам не иде даље од кока-коле и џинса, да су индивидуалне слободе плаћене крвљу небројених генерација Европљана, а да је простодушност често први знак агресије.

Конкретно, колико су аустријске и немачке социјалдемократе подложне за исвестан степен историјске амнезије остаје да се види - али не једног лепог дана, већ врло брзо, поготову ако Аустрија идуће недеље већински изабере Норберта Хофера (ФПО) за председника државе.

Због тога све иде у темпу, најпре "мали конвент" немачког СПД-а петог јуна, за њим партијски конгрес аустријског СПО-а двадесет дана после. И један и други скуп имају стратешки карактер: Да би сачували друштвени статус кво у коме су они релевантна дефиницијска сила, социјалдемократе се морају темељно променити.

Избор није велики - или ће се отворити према новој десници, или према традиционалној марксистичкој левици. Прво су већ одбили, у центру им се више не седи, а неко мора по воду.

Али, зашто би трендови који се рађају у малој Аустрији уопште били од значаја за оно што се догађа у десет пута многољуднијој Немачкој? Зато што је онај пословични "крчаг" који иде на воду док се не разбије направљен у Аустрији; зато што је та земља, по речима Карла Крауса, које се ових дана често цитирају у медијима "лабораторија за пробу краја света".