Табановци – једна земља мање до крајњег одредишта

Када стигну у Табановце, ови људи знају да до крајњег одредишта имају једну земљу мање. Дуг пут од Ђевђелије до македонске границе није ни лак, ни једноставан, ни јефтин. У кампу их чекају храна, чај, гардероба и донекле миран сан.

"Нудимо им да одморе, обично је то од једног до пет сати. Породице са малом децом остају да преноће. Чим сване, иду за Србију", каже управник Прихватног кампа у Табановцима Горан Стојановски.

Према подацима македонских власти, од средине јуна издато је 276.000 потврда о регистрацији, од којих готово 15.000 за децу која путују без родитељске пратње.

Надлежни кажу да има малишана чији су родитељи страдали у рату, али да је немогуће тврдити која деца су жртве кријумчара.

"Нарочито је озбиљна ситуација када су у питању најосетљивије друштвене групе, жене и деца, који тиме могу да постану жртве секс-трафикинга", каже Милан Крстев из Мреже Одбора за људска права "Крис" у Србији.

У Табановцима је вечерас изузетно хладно, избеглице се овде врло кратко задржавају, узимају храну и настављају пут ка Србији. Ови привремени шатори су потпуно празни.

Ретки су они попут Еду Хама из Марока, који је алтернативним правцима успео да пређе грчко-македонску границу иако на то нема права.

"Када је Србија затворила границе за економске мигранте остала нам је овде већа група људи са великим проблемом. У Србију нису могли, а за повратак у Грчку нису имали пара. Отишли су да се сами снађу", каже Премим Исени из Хелсиншког комитета у Македонији.

А са првим јутарњим сатима на стази до Миратовца и првог српског прихватног кампа, места у једном правцу готово да нема. Сви тада журе. Пут до остварења сна је, како кажу, дуг и тежак.