"Пресе": Брутални злочини аустроугарске војске

Пресе извештава да на то указују списи Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нова књига тима историчара око Ханеса Лајдингера, која је недавно изашла под називом "Хабзбуршки прљави рат, истрага аустроугарског вођења рата 1914–1918", преноси Танјуг.

Тим историчара се овим делом супротставио тези Кристофера Кларка о кривици за рат, који тврди да постоји подељена кривица читаве Европе. Историчари око Лајдингера сматрају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације фиксирајући се посебно на југоисточне суседе.

Пресе преноси да је Рајс, који је у Србију отпутовао 1914. као неутрални посматрач рата, убрзо био запрепашћен злочинима Аустроугара, и почео у свој дневник да бележи злочине – стрељања, узимања талаца и депортације. Ти злочини, како је указао лист, нису били никада кажњени.

"Београдске болнице су данас четири пута биле бомбардоване", написао је Рајс у свом дневнику додајући да Аустроугарска "жели да избрише читав српски народ".

Лист наглашава да до данас историчари нису јасно доказали да су ратни злочини били организовани, али указује да је радикализација рата на Балкану и несавесно деловање трупа ипак примећено иако се међународна пажња окренула напретку немачке војске кроз Белгију и Француску, где је рушила све пред собом.

Пресе истиче да су се многе земље у Првом светском рату олако одрекле правила ратовања, које су нешто раније усвојиле, те починиле стравичне злочине над цивилима а за које су претходно само веровало да су могући од стране "средњовековних" и "дивљих" народа на Балкану, и сами су деловали по принципу "Око за око, зуб за зуб".

Масакри, плод клишеа мржње

Насиље над цивилима, како додаје дневник, било је на свим странама, а под изговором потребе за безбедношћу радикализовани су постојећи етнички клишеи мржње.

Већ у августу 1914, подсећа лист, дошло је до више масакара над српским цивилима, са укупно око 4.000 убијених. Ти масакри, како се указује, нису били наређени, али су били прихваћени.

Пресе наглашава да се није радило о "спонтаној жеђи за крвљу током сукоба" код обичних војника, већ је тло за насилничке акције било идеолошки припремано од стране команданата вербалним радикализмом.

Војници су тровани пропагандом о стереотипима да су Срби насилни, фанатични и изопачени у моралном смислу.

Војска није деловала брутално само против Срба већ и против сопствених хабзбуршких поданика – на руском фронту убијено је више украјинских и јеврејских цивила под оптужбом за шпијунажу.

Насилничко понашање војске приметио је и цар Фрања Јосиф, који је огласио да не подржава варварско вођење рата и позвао на строго поштовање правила рата. Покушај да се аустроугарска војска обузда остали су неуспешни, констатује Пресе, додајући да је врховна команда могла да се позива на посебна овлашћења којим је сва политичка кривична дела изводила пред војни суд.

За сучељавање са ратним злочинима није се нашао ниједан прави тренутак, те до тога никада није дошло, констатује Пресе указујући да су изговори били да Република, која је заменила дунавску монархију, није могла да се криви за злочине аустроугарске војске, а касније ни Друга Република није признала злочине, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе.

Лајдингер у својој књизи констатује да је 2014, као годишњица почетка рата, добра прилика за то, како из историјско-научних, тако и културалног погледа.