Зечевић о бегу из Харкова: Видели смо наоружане цивиле и руску војску како пролази кроз град

Српски кошаркаш Александар Зечевић, који је играо за клуб из Харкова, стигао је у Србију, након пет дана вожње кроз ратна подручја.

"Лепо је бити код куће, после дугог времена патње, да тако кажем, кроз Украјину", рекао је Александар за РТС.

Ми смо разговарали пре око две недеље, тада сте ми рекли – сви странци из клуба су отишли, ја остајем до даљег, али отац би да дође и да ме води кући. Шта су вам рекли родитељи кад сте коначно дошли кући?

Родитељи су били стварно срећни, много нервозе, пуно непроспаваних дана са њихове стране. Цела моја фамилија је рекла да је преживела оно што се десило у нашој земљи и некако су наслутили да ће нешто више да се деси.

Каква је била атмосфера у граду пред сам ваш полазак за Србију?

Људи су нормално ишли на посао, имали смо утакмицу, тренинге до, наравно, тог тренутка када се све то десило. И негде око пет ујутро ми смо спаковали све ствари у кола и требало је да кренемо и чекајући тих неких пет, десет минута, чуо сам неку велику буку напољу и тај мој друг се нашалио да је то ватромет. Ја сам истрчао на балкон и видео да то није ватромет, да је почело, у ствари, бомбардовање.

Излазећи из града видео сам много возила војске, људи су почели да пролазе кроз велику панику, све више и више саобраћаја је излазило из града. То је, једноставно, био неописив осећај, нешто што никад нисам видео у животу.

Пет дана сте возили од Харкова до Футога. Колико је опасна била та вожња?

Ми смо покушавали да избегнемо велике градове, пратили смо обавештења и ја сам био у контакту са Амбасадом. Велики градови су били бомбардовани, војска је улазила. Нисмо знали шта да радимо.

Исто, кроз неке те градове смо видели наоружане војнике, наоружане цивиле, чак у неким деловима смо видели и руску војску која пролази кроз град.

Је л’ вас неко зауставио?

Срећом, није нико.

Током тих пет дана били смо у контакту, кренули сте према Румунији, зашто сте променили правац ка Молдавији?

Ближе нам је била молдавска граница. Нисмо стали да спавамо, само смо стали да сипамо гас, да допунимо ауто и нисмо успевали. Ми смо стигли до те молдавске границе, некако осећали смо се лакше кад смо стигли, али опет, пошто смо чекали у том реду преко 20 сати, сваких десет минута су се укључивале сирене и трчали смо ка склоништу. Да ли ће да падне нешто ту или неће, нисмо знали. Имам другаре који су још на граници из Црне Горе и БиХ, играли су исто кошарку и фудбал тамо и они немају ни хране ни воде.

Напустили сте град под бомбама. Драматичне слике сада стижу из Харкова. Размишљате ли о томе шта би било да сте остали?

Баш јуче сам гледао видео, зграда владе је уништена, мој стан је буквално на два минута одатле. Помислио сам, да сам остао, можда бих ја прошао туда, можда би та бомба отишла на моју зграду где сам живео. Искуство ми је рекло да треба да слушам мало више родитеље, а исто тако да не треба да узимам ништа здраво за готово.