Професор историје из Версаја Алексис Труд - путеви Француске и Србије судбински укрштени

Труд сматра да су односе две земље обележила три кључна догађаја: удаја Јелене Анжујске за тадашњег српског краља Стефана Уроша Првог, Први српски устанак и Први светски рат.

У актуелној геополитичкој ситуацији Труд је песимиста да би Француска могла више да помогне Србији, посебно када је реч о енергетској кризи. Упозорава и да би Европска унија у приступним преговорима са Србијом могла да испостави и јасан услов - одрицање од Косова и Метохије.

Због чега сте се одлучили да напишете књигу о француско-српским односима кроз историју?

- У Француској, пријатељство између Француске и Србије није много познато из различитих разлога. Ипак, постоји велики број људи и парова који су повезани. Током путовања широм Француске видео сам споменике посвећене Србији.

У Паризу постоји споменик краљу Александру Првом југословенском. У Вишију на пример, на месту где се налазила француска Влада током Другог светског рата такође постоји споменик, као и улице које носе име Србије и Београда.

У Марсеју, наравно, не налази се само спомен-плоча посвећена атентату на краља Александра, већ и веома леп споменик поред префектуре који приказује народе Југославије из двадесетих прошлог века. У Тулону, једној од главних француских лука, када уђете у град, видите великог краља Александра, а ту је и обележје посвећено српско-француском пријатељству.

Све то ме је навело да напишем књигу које је истовремено и део историје, али у исто време и књига сећања на пријатељство које је настало кроз трагичне догађаје у историји, нарочито током Првог светског рата.

Наслов књиге говори о “укрштеним судбинским путевима” Срба и Француза. Како их описујете?

- Српски и француски народ имају укрштене судбине већ веома дуго. Историчар Душан Батаковић говорио је да су Срби у великој мери део Запада и да имају историју повезану са њим. Дакле, западна култура је део српског идентитета.

Али, и начин живота је сличан - менталитет сељачки, везан за земљу. Сељак из Шумадије има исти начин живота, исте навике као француски сељак. Живећи у Нормандији, проналазим исти начин живота - брига о природи, љубав према кухињи, љубав према прославама и пријатељским везама. Све то ме је навело да напишем књигу о паралелном путу два народа који се веома личе.

Кључи историјски тренуци за два народа

Који су по Вашем мишљењу кључни моменти у односима Срба и Француса?

- Постоји заиста много историјских тренутака између Француске и Србије. Први велики тренутак је наравно брак Јелене Анжујске, из династије Анжуа, са једним од највећих краљева из династије Немањића у Србији. Тај брак је заувек запечатио француско-српско пријатељство, јер Јелена Анжујска није била само краљица - она је оснивала школе, подигла манастир у граду Градац, јужно од Краљева, и развијала католицизам, али пре свега француски начин живота и менталитет. 

Други кључан тренутак долази после Наполеонових победа у централној и источној Европи. Тада се судбине поново укрштају, јер први успешан српски устанак предводи један Ђорђе Црни, Карађорђе, свињар по занимању, који успева да подигне народ против Османског царства. Он позива у помоћ, између осталих, и Наполеона.

Нажалост, Наполеон није имао времена да му помогне, али то је  био почетак веома снажне везе. Током 20. века српски ученици и студенти долазе у Француску. Истовремено, Француска шаље велики број писаца и новинара у Србију. Француски правници пишу српски Устав из 1838. године, а имамо чак и једног министра, министра војске.

Француски министар рата Иполит Мондаин између 1860. и 1866. постаје министар војни Србије и претвара српску војску од малих борбених јединица и чета у модерну, регуларну, модерну армију. Дакле, други кључни тренутак је 19. век који је учврстио јединство Француза и Срба.

Трећи кључни тренутак је Први светски рат. Тада је формирана Солунска армија, са 500.000 војника - Француза, Руса, Грка, Енглеза, али нарочито Срба.

Француска је прихватила српску војску погођену тифусом на албанској обали. Француска војска је лечила српску војску на Крфу, а затим из Солуна, заједно са војводама Путником, Мишићем и другима, кренула уз долину Вардара и Мораве, да би постигла сјајну, прву победу Првог светског рата, још у октобру, много пре победе на западном фронту.

И то је био кључан тренутак. Зграда Амбасада Француске у Београду једна је од најлепших, један од јединствених споменика у свету где је један народ изразио љубав према другом народу. Ту је и споменик на коме пише: ”Волимо француски народ као што је он волео нас”. То је заиста кључан тренутак историје. У исто време, слична скулптура подигнута је и у Марсеју, као веома лепа алегорија радника, сељака и занатлија Краљевине Југославије. То су за мене три кључна тренутка овог пријатељства.

Верујте ми, када држим предавања на ову тему широм Француске, а желим да Срби то знају зато што је веома важно, а говорио сам у Блуу, Марсеју, Стразбуру - људи ми прилазе да се захвале, али и да ми покажу фотографије, одећу, лулу или чак оружје својих француских дедова који су се борили раме уз раме са Србима.

То је оно што је навело председник Франсоа Митеран, још на почетку југословенских ратова, деведесетих, када је био критикован због својих про-српских ставова да каже: “Док сам жив, никада нећете од мене тражити да учиним било шта против Србије“. Зашто? Зато што је Франсоа Митеран запечатио то веома снажно пријатељство током Другог светског рата, док је био ратни заробљеник у Немачкој. Тамо је склопио снажно пријатељство са својим српским друговима, сапатницима у тим немачким логорима.

То су заиста кључни моменти ове историје - историје која заслужује да буде развијена и испричана. И управо зато сам написао ову књигу, са искреном жељом да укажем на једно пријатељство које је у Француској још увек мало познато.

Убиство краља Александра у Марсеју као “тачка прелома”

Која је била “преломна тачка“ када су ти односи кренули “силазном путањом“?

- Нажалост, један трагичан догађај обележио је крај веома снажног француско-српског пријатељства у тренутку његовог врхунца. То се десило 9. октобра 1934. у Марсеју - атентат на француског министра спољних послова Луја Бартуа и краља Александра Првог Југославије током његове званичне посете Француској.

Атентат је извршио македонски националиста, али по налогу усташког покрета, хрватског фашистичког покрета. И његов циљ је остварен. Одмах су прекинути сви састанци, све посете које су биле планиране... посете новинара, размене позоришних трупа између Француске и Југославије, као и културна политика коју су две земље до тада неговале.

Током Другог светског рата ипак су постојали хероји. Генерал (Драгољуб) Михаиловић, вођа српског краљевског покрета отпора, имао је нарочито подршку Шарла де Гола, који је био у егзилу у Лондону, а затим у Алжиру. Де Гол га је бранио током неправедног процеса који су комунисти покренули 1946. године.

Ја сам лично упознао једног француског хероја - падобранца који је после рата постао директор париских бродова “батеауx-моуцхес“.

Он ми је 1980-их рекао да је као падобранац 1944. године скочио изнад Србије и да је имао везе и са генералом Михаиловићем. Дакле, постојали су појединачни контакти током Другог светског рата, али атентат на краља Александра 1934. заиста је означио крај, јер комунистичке владе после 1945. више нису одржавале везе са Француском.

Француска је правила много грешака. Помињем у књизи путовање Мишела Рокара, који је увек посматрао Југославију, а не посебно Србе. Раније су француски социјалистички министри посетили Голи оток, али нису видели ништа, заслепљени идеологијом социјализма. А Голи оток је био један од првих логора, како га је описао мој пријатељ Силвано Кастано (франуцски редитељ), “на кинески начин“ на тлу Југославије.

Све то је озбиљно ослабило пријатељство, које је на крају доживело и кулминацију у једној огромној грешци председника (Емануела) Макрона који је пре неколико година, током обележавања 11. новембра 2020. године, иако је Србија била савезник Француске и победник 1918. године, председник Макрон је српског председника (Александра) Вучића сместио у трећи ред, док су у првом реду седели представници земаља које су биле поражене 1918. – Турске, дакле господин (Тајип) Ердоган, и Немачке, па чак и онога што тада није ни постојало, представник Косова.

Званично пријатељство је тиме претрпело озбиљне ударце у последњим деценијама.

Француско окретање леђа Источној Европи

Србија је суочена са енергетском кризом. Може ли Француска да помогне у превазилажењу спора са САД?

- Нажалост, ја сам прилично песимистичан. Већ више од 20 година бавим се овим геополитичким питањима и не треба ништа очекивати од Француске. Српски народ мора да схвати да је званична Француска данас спремна да води рат против Русије. Она потпуно окреће леђа Источној Европи и више се фокусира на Блиски исток или Латинску Америку него на Истичну Европу. За званичну Француску, Србија практично више не постоји. Сећам се да ми је француски амбасадор у Београду крајем 2010, господин (Фредерик) Мондолони, рекао да се ништа није урадило већ 20 година.

У исто време, Француска има огромне унутрашње проблеме: 3.000 милијарди дуга, најзадуженија је земља у Европи, а такође има и толико нерешених унутрашњих проблема, нарочито са радикалним исламизмом. Владајуће странке не владају ситуацијом. Србија зато не може ништа да очекује од француских влада, било којих.

С друге стране понављам, а то сам увек говорио, и званична Србија прави грешку. Већ више од десет година инсистира да води политику неутралности. То је званичан лајт мотив спољне политике Србије. Али у данашњем свету нема неутралности. Свет се поново дели на блокове. Јасно видимо блокове око САД, Русије и Кине. Србија мора да одлучи, не може више да “седи на две столице“, тј. да истовремено жели улазак у ЕУ и да остане блиска Русији.

Пре неколико дана “Фигаро“ је објавио озбиљну студију о преговорима у Бриселу. Био сам запрепашћен. Србија, која већ дуго води веома тешке преговоре о више поглавља за улазак у ЕУ, сада је на корак да је престигну Молдавија или чак Украјина, које су преговоре отвориле тек пре неколико година.

Видимо јасно да западни свет, или барем ЕУ која је и сама растрзана унутрашњим поделама и суочава се са великим изазовима, за сада нема намеру да се проширује. А, ако и дође до проширења, као што је говорио (Халфорд) Макиндер, то ће бити проширење са циљем како би се узнемирила Русија, да се забоде “колац“ против Русије. Видимо да је јасна “оса“ проширења ЕУ диктирана од стране америчких “јастребова“, односно да се прави проблем Русији проширењем на Украјину и Молдавију. То је много важније за лидере ЕУ него да се приближи једној пријатељској земљи као што је Србија.

Историја се окреће против политике Приштине

Како оцењујете положај Срба на Косову? Ускоро ће поновљени избори. Очекујте ли више слуха за српску заједницу?

- Питање Косова је заиста трн у пети Србије, јер је јасно да ће на крају, након 33 поглавља преговора са Европском унијом, 34. и последње поглавље бити захтев да Србија одустане од своје покрајине Косова и Метохије у замену за улазак у ЕУ.

То ће бити веома тежак тренутак за Србе и тога се искрено прибојавам. У наредном периоду, упркос свему што се догодило - укључујући наметање албанских градоначелника изабраних са мање од два одсто бирачког тела, као и читавој понижавајућој политици владе у Приштини - јасно се види да власти у Приштини више немају подршку ни од албанске владе, па ни од Американаца. Историја се окреће против њих.

У Приштини избијају афере корупције, опозиција је све нервознија, и зато се надам да ће у таквом контексту притисак на Србе, који је годинама био веома јак, веома снажан, коначно почети да слаби. Имао сам прилику да доведем европске посланике, последњи је био мој пријатељ Никола Беј, који је лично видео на који начин власти у Приштини притискају и ограничавају српско становништво.

Надам се да ће се тај притисак ублажити и да ће Србима, коначно и Српској листи, али и другима, бити омогућено да изађу на изборе на демократски начин и изаберу барем мало умеренију власт.

Књигу професора Алексис Труда “Срби и Франузи - Укрштене судбине” објавила је Федерација младих Срба у Европи, а свечана презентација заказана је за 13. децембар у Паризу.