Где је Србија на путу евроинтеграција 19 година од самита у Солуну

"Будућност Западног Балкана је у Европској унији", тим речима, пре тачно 19 година, на Самиту у Солуну отворена су врата за чланство региона. Први пут позив је упућен у Португалији 1999. године. Бомбардовање Југославије тек што је окончано.

Други позив уследио је 2000. на Самиту у Загребу, упућен је Војиславу Коштуници. У међувремену, само је Хрватска и постала чланица. За 15 година – од Самита у Солуну до Самита у Софији 2018. године, било је напредовања и застоја, спекулисања датумима и роковима, али реч проширење је избледела.

"Постоји једна значајна скепса у водећим државама западне Европе да дође до проширења ЕУ. То је мноштво услова. Пре свега улазак Румуније и Бугарске 2007. године, па и велико проширење 2004. године. На неки начин се успешно на свим састанцима на врху ЕУ избегавала реч проширење и користили су се еуфемизми попут европерспективе", објашњава председник Центра за спољну политику Драган Ђукановић.

Еврооптимизам био највиши 2009. године

Еврооптимизам код грађана Србије био је највиши 2009. године. После одлуке да у Европу можемо без виза – 74 одсто. Сада је само 35 процената. Пре десет година на државним институцијама вијориле су се плаве заставе са златним звездицама. Србија је добила статус кандидата, две и по године након подношења захтева за чланство.

У међувремену су испуњени и хашки услови, а дијалог са Приштином нашао се под окриљем Уније и довео до Бриселског споразума. Прва поглавља отворена су у децембру 2015. године.

"Ми смо напредовали у том процесу све до 2014. када смо отворили преговоре, када се некако процес доста успорио једним делом због недостатка адекватног напретка у области владавине права и демократије, али и због неспремности ЕУ да значајније погура процес од 2014. Ттадашња Европска комисија јасно је себи поставила као део мандата да не дође до проширења током мандата те комисије. Процес је од тада текао као на некој врсти аутопилота, суштински није имао политичко вођство", тврди програмска директорка Центра за европске политике Милена Лазаревић.

"На неки начин ми се чини да је геополитички моменат предоминантан, односно да од суштинске опредељености Брисела и водећих држава ЕУ зависи да ли ће доћи до убрзања и успешног окончања процеса ЕУ интеграција Србије и Западног Балкана", каже Ђукановић.

Нова методологија

Реформе пре проширења – став француског председника донео је нову методологију приступања. Макрон предлаже модел Европске политичке заједнице. Решења се траже и у Бриселу и у Бечу – у виду фазног приближавања Унији. Да током рата у Украјини источно суседство не добије више од Западног Балкана.

"Битно је да се процес учини таквим да он грађанима и привреди даје више подстицаја награда и видљивих резултата док траје процес је за нас битан и нарочито ће бити битан ако се реформом процеса проширења ЕУ омогући да се већ док смо на путу ка Европској унији да имамо приступ већим фондовима", сматра Лазаревићева.

ЕУ је још 1999. године политику према Западном Балкану назвала "политиком стабилизације и придруживања". У случају свих других држава које су преговарале била је то само "политика придруживања".

У евоцирању Солунског самита неретко се подсећа на изјаву шведског дипломате Карла Билта.

"То обећање ће бити онолико тешко одржати, колико је било важно дати га", рекао је тада Билт.