Обавезно гласање у Србији – за и против

Аналитичари поручују да је мало ко озбиљно промишљао како о модалитетима спровођења мере обавезног гласања, тако и о њеним ефектима, али и о проблему који се покушава решити тиме.

Обавезно гласање није новина у двадесетак земаља, истина је и да такав модел није дао жељени резултат. Можда се то најбоље илуструје на примеру Аустрије.

"Међу тим апстинетима које сте натерали да изађу на биралишта број неважећих листића скочи драстично – 15 па чак и 30 одсто, зато што људи шкрабају листиће ако сте их натерали. А друга ствар, код ових осталих код важећих гласача из редова апстинената расподела гласова је мање више пропорционална ономе што већ имате у бирачком телу", каже Дејан Бурсаћ из Института за политичке студије.

У бирачком списку у Србији уписано је готово шест милиона људи. Казне за оне који не излазе на биралишта односиле би се и на грађане који не живе у Србији. А њих је, процењује се, неколико стотина хиљада.

"Да ли је сврсисходно оптеретити судове са неколико стотина хиљда или чак милиона предмета у изборној години јер неко то мора да процесуира. А трећа ствар, ту постоји и бирократски проблем ко ће да води евиденцију ко није изашао из оправданих разлога на гласање. Значи лекарска оправдања, оправдања од послодавца и слично. Знамо да је РИК једно пре свега скупштинско тело и нема своју администрацију и било би им веома тешко да то спроведу", наводи Бурсаћ.

Коме би одговарало обавезно гласање 

Због оптерећења судова, Белгија је одустала од спровођења казни. У Србији се од 1993. изласност на парламетарним изборима креће између 53 одсто и 62 одсто.

"Иницијативу за увођење обавезног гласања морамо посматрати у контексту дешавања у протеклих седам година,  а то значи веома ниске резултате опозиције и постојања једне вере код опозиције која нема истраживачко утемељење и која је на нивоу неког мита а то је да постоје апстиненти у Србији у том проценту да би они могли битно да промене политички пејзаж. Ако се стриктно погледају подаци, заправо види се да тих апстинената нема у толиком проценту, нити да је неопходно због толиког процента уводити обавезност гласања", сматра Бојан Клачар из Цесида. 

Аналитичари не виде ни интерес власти да уведе обавезно гласање.

"Њих увођење обавезног гласања не би битније угрозило. За очекивати је да би била подигнута излазност, то под један. И за очекивати је вероватно да међу тим људима који би се определили постоји већа шанса да међу њима има више опозиције него власти, али ми опет говоримо о релативно ниским процентима", додаје Клачар.

Ефекти неизвесни 

Промена изборног система је потребна, оцењују социолози, али обавезно гласање, кажу, неће довести до потребног плурализма.

"Ми треба да идемо ка томе да изградимо праву репрезентативну демократију. Треба просто кад људи изаберу посланике, да је то њихов глас у парламенту а не да га одмах узме нека партија, да се после праве непринципијалне коалиције, да имамо прелетаче. То не значи да су људи аполитични, они разговарају много о политици, они знају да је политика важна за њихов живот, само не желе да учествују у таквој игри", каже социолог Слободан Цвејић.

Ефекти увођења обавезног гласања у Србији били би неизвесни. Али је извесно – трошкови такве одлуке не би били занемарљиви.