Павловић: Харадинај фингира цртање границе "на основу докумената"

Документација о томе како су оне уопште настале, такве какве су данас, датира из различитих историјских и политичких периода, из времена Краљевине СХС, Краљевине Југославије и СФРЈ.

"Али та документа немају никакве везе са данашњим Косовом, нити са Харадинајевом владом, објашњава за Танјуг Момчило Павловић. 

Он подсећа да ни границе некадашњих република СФРЈ нису биле адекватно решене, за разлику од спољних југословенских граница, али су после распада СФРЈ постале државне. 

Кад је реч о Косову и Метохији, Павловић каже: "Албанци на КиМ мисле да су 1999. победили у рату и да покрајинске границе треба да буду државне, иако су то неприродне границе, које воде преко општинских и сеоских атара."

У том смислу, по његовом мишљењу, јесте потребна демаркација, али тек после и на основу договора на некој међународној конференцији, на којој би било решено питање Косова и Метохије и евентуално обављена ревизија граница коју би гарантовале велике силе. 

Иначе, Косово и Метохију Србија је тек 1912. године, током Првог балканског рата, интегрисала у свој састав, али је, каже Павловић, годинама након тога била у сталном рату и није имала довољно ни снаге, ни времена да се посвети уређењу тих нових крајева. 

На питање на која фактографска документа би могла да се позива Харадинајева комисија, Павловић указује на Видовдански устав из 1921. године, када је Краљевина СХС подељена на 33 области, међу којима је била и косовска. Област КиМ је тада обухватала и део јужне Србије, као што су општина Лебане и део општине Куршумлија, док је метохијска област, објашњава историчар, добрим делом припадала Црној Гори. 

"Ако би се Харадинај и Комисија позивали на некакве акте до октобра 1929. године, онда би се позивали на та документа и границе које нису данашње границе Косова, него су проширене на штету Србије", наглашава саговорник Танјуга.

Подсећа да је 1929. промењен назив државе у Краљевина Југославија и да су формиране бановине, те да је КиМ у својим данашњим границама припало Вардарској и Зетској бановини. 

Пећ и део Метохије припадали су Зетској бановини, која је укључивала чак и Дубровник, док је већи део Косова припадао Вардарској, која се протезала до данашњег Дољевца где се граничила са Моравском бановином. 

"Са таквим уређењем се ушло у Други светски рат, када је већи део КиМ припојен Албанији, коју је контролисала италијанска војска. Северни део, са Косовском Митровицом, припојен је Србији, али су ефективну власт имали Немци, с обзиром на значај Трепче", указује Павловић. 

Косову је, како оцењује, у време комунизма дата посебност као области, док су садашње административне линије АП Косово исцртане 60-их година. 

Комунисти су, каже, по завршетку Другог светског рата започели политичку акцију да се КиМ припоји Србији. 

Павловић сматра да је јула 1945. године, када је Косово, како каже, наводно изразило жељу да се прикључи Србији, а српска скупштина то прихватила, заправо поништена целокупна наша историја, односно освајања из балканских и Првог светског рата. 

"Србија је у Први светски рат ушла са повученим границама према Грчкој, као и према Албанији, које још нису биле утврђене. А на југу Србије су 1945. године формиране Македонија као независна република и Косовскометохијска област, која као да никада раније није била у саставу Србије", наглашава Павловић.

Он подсећа да је исцртавање границе северног Косова почело након доношења Устава из 1953. године, када су формиране комуне и спроведена административна реформа, којом је број од 5.000 срезова и општина сведен на половину, док су мање општине ојачане тако што су им прикључивана одређена места. У процесу који је трајао до почетка 60-их, општинама и срезовима са КиМ припајана су места која су заправо припадала централној Србији. 

Тако је, каже Павловић, срез Косовска Митровица ојачан општинама као што су Лешак, Зубин Поток и Лепосавић, којима су припојене месне заједнице из три среза у Србији – Копаоничког са седиштем у Брусу, Дежевског са седиштем у Новом Пазару, те Студеничког са седиштем у Рашкој. 

"Треба ићи на одржавање међународне конференције"

"Села са апсолутно српским становништвом припојена су општинама које су припадале Косовскомитровачком срезу, а атари тих села су постали границе. То је правдано тиме да треба ојачати општине, али те границе су биле само административне, не и државне", закључује историчар.

Павловић сматра, иначе, мимо потеза Приштине, попут формирања Комисије за демаркацију, да у овом тренутку разграничење није реално, нити Срби и Албанци могу сами да спроведу тај процес, због чега, каже, треба ићи на одржавање међународне конференције на којој би се решило питање Косова и Метохије. 

"Ако бисмо кренули од разграничења, створили бисмо више проблема него што их данас имамо. То мора да буде последица свеобухватног компромисног споразума између Београда и Приштине, који, на крају, треба да предвиди и линију разграничења", рекао је Павловић.

Он такође указује да, уколико се постигне свеобухватни споразум, истовремено треба инсистирати на европској интеграцији свих држава на Балкану. 

"Ако ЕУ подржава једне наспрам других, тешко ће доћи до мира и стабилности на Балкану, а историја нас учи да на Балкану увек може да буде горе него што јесте", напомиње Павловић.