Ана Брнабић: Увођење здравог разума

Где је Србија на путу у ЕУ?

Мислим да је Србија на добром путу, земља никада није била успешнија, то се види по броју отворених поглавља. Наредних месеци очекујемо отварање још три поглавља. То је најбољи индикатор за брзину приближавања ЕУ. Са друге стране, мислим да је потпуно очигледно за све у Србији и у региону какво поверење Европске уније, али и других релевантних светских институција као што су Светска банка или Међународни монетарни фонд ужива Влада Србије и свакако премијер Вучић.

Свакако да се кроз то огледа став Владе Србије да нема више празних обећања. А ако нешто немамо намеру да испунимо да се то не обећава. То је искреност у односима. Србији је стратешки правац Европска унија, али ту свакако стоје и добри односи са Русијом, Кином, Индијом као великом силом у успону, наравно и са Сједињеним Америчким Државама.

Европска унија се тренутно окренула својим проблемима. Питање је када ће Србија заиста приступити ЕУ.

За нас би на путу приступања ЕУ требало да буде важније само путовање него дестинација. Ми разумемо ЕУ као озбиљног партнера а не као ћуп пара до кога ми треба да дођемо, па ће тамо да нам се отворе све карте, па да имамо веће плате и пензије, боља радна места, мање незапослених.

То не долази од Европске уније, то би требало да долази од нас. То је део наше трансформације. То је тај наш пут у ЕУ – прихватање европских вредности и стандарда. Знамо да се ЕУ тренутно бави сопственим проблемима којих није мало. Али то не утиче на посвећеност Србије том путу.

Премијер Вучић је крајем године рекао једну веома српску ствар, али на несрпски начин. "Нас не занима да ли ће они отворити та поглавља", то је српски инат. Али је закључио несрпски – ми ћемо наставити тај пут због нас, а не због њих.

То је мени као новом министру био показатељ одговорности које Влада у овом тренутку има. Ми тамо идемо да бисмо променили себе.

Ресорно сте одговорни за државну управу и локалну самоуправу. Корупција и на државном и на локалном нивоу јесте проблем који је Европска комисија назначила као једну од главних препрека у приступним преговорима. Конкретно, постоји партијско запошљавање, одлазак најбољих јер не могу да дођу до посла на нормалан начин. Када ће се то променити?

Увођење електронске управе је, што се тиче борбе против корупције, поред ефикасног судства, најбољи и најбржи механизам борбе против корупције. Најприсутнија ситна корупција је била на нивоу добијања грађевинских дозвола.

Електронском управом смо реформисали те процедуре. Грађани и привредници не иду на шалтер већ то могу да обаве на рачунару, што је брже, транспарентније, али и изузетно сужава простор за корупцију. Нема сусрета са службеником који може да каже – ја ћу да задржим твој предмет у фиоци док ми не даш 50 или 100 евра. Што више електронских сервиса уведемо, то ће корупција у Србији бити мања. То не може брзо да се постигне, али ми већ ужасно каснимо. Електронска управа је мој приоритет.

Да допуним питање: Електронска управа је сигурно разумна мера. Међутим, у такозваном ортачко-буразерском систему се све врти око казана, око којег је увек окупљена владајућа партија. Тренутно је то партија Вашег премијера, то није било битно друкчије ни раније. У Немачкој се по смени власти мењају само људи од врха до нивоа државног секретара. Никоме не пада на памет да мења директора комуналне службе у некој вароши, јер је човек запослен као стручњак. Хоће ли Србија увести такве законе и праксу?

Да ли партијско запошљавање постоји? Сигурно да постоји. Потребно је пуно времена и различитих механизама да се оно искорени. Али у последње две и по године имамо озбиљну реформу државне управе. Тамо се прилично драстично смањује број људи. Онда не можете да говорите о тако огромном партијском запошљавању као што је било раније. Постоје локалне самоуправе које запошљавају између 850 и 900 људи, а оптималан број је између 350 и 400. До 2020. морате да спуштате то.

Ми сваке године доносимо одлуку о максималном броју запослених. У тим условима више не можете да радите то што сте радили, да доведете некога из партије, непотизмом, пријатеље... Долазимо опет до принципа одговорности. Боље вам је да запослите некога ко је стручан, него некога из ваше партије. Зато што ћете ви на крају одговарати за те резултате.

Боље резултате ћете постићи са стручним људима, него са партијским кадром и члановима шире или уже фамилије. Напокон, када имате привредни раст, а ми га сада имамо након низа година, плате у привредном сектору коначно почињу да бивају боље него у државном, што је нормално.

Планирамо да направимо јачи државно-службенички, каријерни систем, да оснујемо Националну академију за јавну управу. Разрађујемо и платне разреде по принципу "једнака плата за једнак рад", али и систем награђивања у којем награђујете људе који раде добро и кажњавате оне који раде лоше.

Систем државних службеника који су скоро незаменљиви настао је из потребе да се заштите службеници од отпуштања када дође нова странка на власт. Али смо отишли у другу крајност. Не можете да отпустите неке људе који су јако дуго у управи а не раде ништа, нису учили, нељубазни су према грађанима, а не можете ни да примите способне људе.

Како успоставити праксу да млади људи виде своју шансу и у државној управи, а не пред страним амбасадама? Како да се направи амбијент да заиста најбољи добију јавно расписана места. Тренутно то углавном није тако.

Не верујем да све евентуалности могу да се отклоне законским решењима. Морамо да радимо на систему увођења здравог разума у јавну управу. На првом месту је систем одговорности. Ако ја као министар од вас као градоначелника очекујем резултате, које очекују и ваши грађани и привреда, а ви их немате, онда ћемо разговарати о томе кога ви запошљавате да ради с вама. Навешћу пример матичних књига.

Локалне самоуправе су имале седам година за пребацивање матичних књига у електронски облик. То је изузетно важно за грађане Србије, без тога нема повезивања база података. Тај рок се продужавао. Ја сам рекла да се тај рок више неће продужавати. Замолила сам Управну инспекцију да иде у ванредни инспекцијски надзор и да подноси пријаве против одговорних лица која то нису завршила.

Казне не плаћају локалне самоуправе из буџета, а тиме и грађани, већ у овом случају - начелници општинских, односно градских управа. Казна је између 50.000 и 150.000 динара. Е, кад начелник мора да плати из џепа, онда ће да размисли хоће ли да запосли партијски или рођачки некога ко онда неће да му заврши посао. Имамо механизме у систему, али их људи не користе, или, недовољно користе.

Рецимо, Министарство финансија је у претходној влади само активирало већ постојеће механизме контроле трошења буџедских средстава па то сада функционише.

Брзина усвајања закона с циљем прилагођавања правном оквиру ЕУ је једна ствар. Примена тих закона у Србији сасвим друга ствар. Грађани често имају утисак да су се право и правда у Србији разишли, да је правосуђе преспоро, да често затвара очи пред неким стварима. Рецимо, млад човек који није прошао на конкурсу, а био је најбољи, једва да то може да утужи.

Код других земаља су у приступним предговорима постојала два стуба: економски развој и владавина права. А за Србију је додат и трећи стуб, то је реформа јавне управе. Владавина права јесте нешто на чему мора да се инсистира. Шта год друго урадили од транспарентне јавне управе до јачег економског развоја, подстицања малих и средњих предузећа, довођења инвеститора, ви ћете на крају увек имати то питање владавине права. Шта ја могу да очекујем од судства уколико се моја права не поштују? То неће бити само један од приступних стубова, већ и окосница нашег даљег развоја.

Говорили сте о одговорности. Један Ваш колега из Владе је оптужен за преписивање у докторском раду. Сличан случај се десио у Немачкој, где је министар морао да да оставку. У Србији је Ваш колега још увек у фотељи. Како прећи пут између ове две праксе?

Немам довољно информација о том случају. Нисам видела да је доказано да је то стварно урађено. Али сам свакако за политичку одговорност. Наше је да разумемо да су грађани и привреда ти који нас плаћају. Ја не бих била у овој Влади да не мислим да ту постоји озбиљна доза индивидуалне, политичке одговорности, а то, на жалост, раније, негде од 2004, нисам видела.

Мислим да су први пут у овој Влади рађени озбиљни непопуларни потези, где је неко озбиљно политички ризиковао. Споменимо само смањење пензија на ниво који гарантује њихово исплаћивање. Неко је пре губитка власти подигао пензије знајући да не могу да се исплате. Нова Влада је то кориговала. То је одговорност која је за мене била најава другачије политике, коју сам као грађанин дуго чекала.

Последњих година је 24.000 људи отишло из јавне управе. То се одлагало десет година јер је било непопуларно. То је за мене одговорност. Замрзавање плата у јавном сектору, фискална консолидација, све је то дуго одгађано. Одговорност је да се храбро каже људима шта је могуће а шта није. ЕУ, Светска банка и ММФ су то тражили 2003. То је могло да озбиљно опорави српску привреду. Да не говоримо о томе зашто је компанија Џенерал електрик отишла у Мађарску, а не у Србију, и сада тамо запошљава 10.000 људи.

Окренимо се Савамали. Погледамо ли овај случај можемо стећи утисак да ли је Србија ипак земља у којој је политичка моћ изнад владавине права.

Видите, мислим да се ту ништа није променило у односу на период од последњих 15 година, мада опозиција виче другачије. Једина ствар која се мења јесте да долази до веће политичке одговорности. Савамалу не бих коментарисала јер немам довољно информација о томе. Код нас није добро што сви све знају. То није мој ресор и заиста немам информација о томе да кажем и шта се десило и докле се дошло.

Морам да кажем, пошто долазим из приватног сектора, да сам прагматична. За мене на крају, дође до анализе шта добијате, а шта губите због свог чињења и нечињења.

Мислим да је тај пројекат (Београд на води) јако важан за Србију и за Београд. Важан је за грађевинску индустрију. Драго ми је што се остварује и што се брзо остварује. Апсолутно се слажем у томе да је то требало урадити, али да је за то требало имати судску одлуку, да је требало то урадити дању, као што се рашчишћава било шта што је предмет вишег јавног интереса и за шта постоји, рецимо, експропријација.

Дакле, нисам за такве ствари. Мислим да је то нека ствар која је бацила сенку на један фантастичан пројекат. Сви некако заборављамо важност тог пројекта због ствари која је могла реално да се уради на потпуно легалан начин и тада бих стала иза ње у сваком случају.

У држави у којој је успостављена владавина права не може неко мимо правосудног апарата да организује групу насилника под фантомкама и да руши било шта. У правној држави такви насилници би завршили у затвору. Чак је и са нивоа Владе речено да је у то умешана градска власт, коју представља Синиша Мали. И на томе се стало.

Нисам сигурна да се на томе стало. У ствари, сигурна сам да се на томе није стало. Али стварно не могу да кажем докле се дошло.

Ви сте постали министарка у земљи која већински није склона припадницима мањинских група, а ви припадате једној сексуалној мањини. Наравно, одлучујуће су биле квалификације, али је то био прилично одважан потез Вучића, јер сигурно није могао рачунати на аплауз људи са предрасудама. Да ли Ваш пример може да охрабри људе из мањинских група да кажу – дошао је тренутак да остварим своја права?

Ја не бих гледала то на тај начин. Ја бих то гледала на тај начин да је дошао тренутак за стручне људе, а да ти стручни људи не треба да се плаше да кажу којој националној мањини припадају или које сексуално опредељење имају, или нешто треће. Слажем се са Вама да је то био премијеров храбар потез. Мени се тај потез изузетно свидео – када смо разговарали о томе, ја сам му рекла да то није ствар коју желим да потенцирам, али свакако није ствар коју желим да кријем. И он се са тим сложио. Мислим да је то велики помак у друштву Србије. Док год сте ви стручни.

Апсолутно сам против тога да неко треба да дође на функцију само зато што је припадник неке мањине. Мислим да би требало да дође на функцију ако је стручан за њу, а када је стручан не сме да се осећа лоше због било какве оријентације, припадности, због својих размишљања, докле год та припадност и та размишљања не штете ником другом. Чини ми се да је и тиме отворено једно ново поглавље у политичком и друштвеном животу Србије. И драго ми је да сам део тога. Али бих опет напоменула да нисам ја направила револуцију.

Постоји и храбар потез Министарства унутрашњих послова, када су поставили официра за везу са ЛГБТ популацијом као мањинском групом која свакако трпи одређени ниво дискриминације. И када је тај официр за везу јавно, не скривајући, рекао да је припадник те мањине, у једном систему који је јако конзервативан. И то је за мене била револуција.

Исто као што је претходна Влада прва која је успела да организује Геј прајд у присуству четири или пет министара владе и градоначелника Београда. Претходне такозване демократске владе не само да нису то организовале, већ су неколико месеци пре параде многи из тог табора јавно износили да нису припадници те мањине, да нису за те вредности, а да их нико није ни питао.

Ради се једноставно о поштовању Устава и закона Републике Србије. Мислим да је ових шест месеци мог министровања показало да Србија није тако хомофобична земља. И да грађанима Србије није на првом месту да ли сте припадник ове или оне мањине, да ли верујете у ово или оно, већ да ли сте стручни и да ли озбиљно схватате свој посао, да ли вам је дубоко стало до тога да га добро радите.