Правно неосновани аргументи Хрватске за блокаду преговора Србије и ЕУ

Надлежност Србије, како кажу правници, заснива се на принципу међународног права о универзалној надлежности, које познаје и сама Хрватска, али и већина држава Европске уније.

Правни заступник Владе Србије у Хагу Саша Обрадовић сматра да не постоје основи да Србија избаци поменуту надлежност из свог закона, указујући да је наша међународна обавеза да гонимо извршиоце кривичних дела ратних злочина, без обзира на њихову националну или етничку припадност, баш као што ту обавезу има и Хрватска.

Подсећајући да је Закон о организацији и надлежности државних органа за процесуирање ратних злочина из 2003. године, којим је одређена функционална надлежност тужилаштва специјализованог за ратне злочине, Обрадовић је навео да су те одредбе у складу са Кривичним закоником који познаје универзалну надлежност, а која предвиђа да се у домаћој држави суди странцу који учини кривично дело у иностранству.

Универзална надлежност је, како је објаснио, тековина међународног хуманитарног права и нешто што Међународни Комитет Црвеног крста препоручује свим државама.

"Сличну врсту дефиниције надлежности има Француска за територију бивше СФРЈ и Руанду за догађаје из 90-их година, и Велика Британија за ратне злочине извршене на територији Немачке током Другог светског рата. Поред тога, већи број земаља из ЕУ познаје универзалну надлежност, какву је познавала и СФРЈ када су се ти злочини и догодили, тако да у нашим одредбама нема ничег спорног са правне тачке гледишта", нагласио је Обрадовић.

Исту такву универзалну надлежност познаје и законодавство Хрватске, наводи Обрадовић и истиче да је тежња да се овај члан укине дошла у време када се завршавао спор између Хрватске и Србије пред Међународним судом правде у Хагу.

Тада су, како је навео, хрватски државни органи могли да виде колико српска страна поседује података о злочинима који су извршени на територији Хрватске према "лицима која су била српске етничке припадности".

Обрадовић сматра да би, кад би Хрватска успела у својој намери, Србија била блокирана да води истраге за неке злочине извршене у Хрватској против Срба, и упозорио да, према његовим сазнањима, у Хрватској постоји само једна правоснажна пресуда против једног оптуженог за убиства - у току и по завршетку операције "Олуја".

Према његовом мишљењу, Хрватска користи свој положај који има у ЕУ да би уцењивала Србију да те одредбе избрише, а суштина је, како је навео, да "међународно право не забрањује државама да заснивају 'еxтериторијалну надлежност' у кривичним стварима".

Такође је подсетио да је Хрватска преко своје Академије правних наука покушавала да Европском парламенту укаже како се наводно не ради о универзалној надлежности на српској страни, већ о "хибридној надлежности", јер је то, наводно, надлежност таквог типа да се односи само на територије суседних држава.

"А зашто би се односила на Мађарску, кад знамо да у Мађарској није било рата, или на Румунију... Наравно да ће се односити на бившу Југославију где су злочини почињени", приметио је правни стручњак.

Истичући да је универзална надлежност, која је по својој дефиницији најшира надлежност и обухвата све територије свих држава света, Обрадовић је указао да је тешко из тога логички извести закључак да Србија помињањем територије СФРЈ наводно "шири" своју надлежност.

"Србија не шири ништа", нагласио је Обрадовић напомињући да би, све и кад би Србија укинула та два члана, она и даље могла да суди неком хрватском држављанину који се нађе на њеној територији - на основу одредби о универзалној надлежности из Кривичног законика.

Према његовим речима, хрватски стручањаци су направили велику грешку својим потезима, јер нису уважили ту елементарну логику, па сад, како је навео, вероватно због своје јавности, траже било какав излаз из ове приче.

Истакао је да правни основ да Хрватска тражи брисање поменутих чланова уопште не постоји.

"Ако неки однос није забрањен међународним правом, ви не можете тражити од неке државе да такву неку врсту односа или надлежности укине", навео је Обрадовић указујући да хрватски стручњаци сада истичу политички аргумент - добросуседских односа.

У Хрватској стручној јавности од скоро се може чути да српски Закон није супротан некој норми међународног права, али да је "засигурно супротан преговарачком оквиру који Србија има у претприступним преговорима за улазак у ЕУ, која захтева да се мора водити рачуна о регионалној сарадњи и добросуседским односима".

Обрадовић сматра да добросуседски односи не би били нарушени тиме што Србија спроводи истраге или суђења за ратне злочине, јер је то ионако наша међународна обавеза коју од нас захтева и Хашки трибунал.

"Суштина ствари је да се Србија залаже за регионалну сарадњу у тој области, а не за укидање и блокирање надлежности других. То није у складу са заједничком сарадњом и заједничким гоњењем осумњичених за ратне злочине", истакао је Обрадовић.

Не верује да би Хрватска могла да убеди, како је навео, било ког озбиљног правника у било којој озбиљној европској или међународној институцији у своје тврдње да Србија негде греши.

"Једино што могу јесте да врше притисак блокадом за отварања поглавља 23", закључио је Обрадовић.

Да нема правног основа за брисање чланова о специјалној надлежности српског тужилаштва сматра и професор Правног факултета универзитета у Београду Милан Шкулић.

"Хрватска инсистира на нечему што није реткост у европском кривичном праву и на неким нормама која поседује у свом законодавству. Али оно што њој смета је више везано за политичке аспекте, а то је што Србија има могућност да суди и за злочине учињене у Хрватској током грађанског рата", сматра Шкулић.

Истиче да Хрватска претерује и греши са својим захтевима, јер, како је навео, заборавља да се највећи број злочина догодио на територији бивше Југославије у време када Хрватска није ни постојала као посебна држава.

"И са тог аспекта је спорно зашто би Хрватска једина била надлежна за суђење за злочине учињене на оној територији која је некада била територија СФРЈ, а касније је постала њена", навео је Шкулић.

Као непринципијалност Хрватске, професор је навео пример из судске праксе.

Хрватској, како је подсетио, није нимало сметало што се надлежност коју сада оспорава примењивала за злочин на Овчари према оптуженима (српске националности) које је Одељење за ратне злочине у Београду осудило на строге казне.

Незадовољство је, како је указао, дошло када је у Београду један хрватски држављанин осуђен по том принципу.

Шкулић сматра такође да у Хрватској нема много воље да се суочи са злочинима сопствених држављана јер, како је рекао, "оно што је за нас грађански рат, за њих је домовински рат".

"Због тога би се поставило питање ко би судио починиоцима злочина, ако суд у Београду не би више могао да суди", навео је професор.

Шкулић је закључио да Хрватска инсистира више на политичким него на правним разлозима и "користи своју позицију у ЕУ да своје политичке догађаје одене у тобож правно рухо и тобож европске стандарде".