Обилић, слободно кретање само у свом дворишту

У Обилићу живи седам српских породица и то су једини Срби у Обилићу. За двадесетчетворогодишњег Николу Тишму из Приштине најважније је да је породица на окупу. Знање албанског језика, каже, помогло му је да се уклопи и стекне пријатеље међу албанским вршњацима.

Никола Тишма каже да у његовој згради живе три фамилије и укупно пет особа, а просек година је 70, и то, како додаје, све говори.

"Остали смо само ми, немамо куда, а ја да имам куда, отишао бих! Ово је затвор, није зграда", каже Милорад Јакшић из Обилића.

Међу њима је и Јањевац Фрањо Матић. 

"Једино Црвени крст кад дође, нешто нам донесе. Најгоре је за превоз", каже Матић.

Мирославка Пековић каже да у продавницу иде, али сагнуте главе, са одређеном дозом треме.

У Основној школи "Бранко Радичевић" од 1999. године нема ниједног српског ђака. Наставу на српском језику похађају ромска деца и два ученика бошњачке националности.

Директор ОШ "Бранко Радичевић" у Обилићу Александар Поповић рекао је да су имали проблем када је локална власт хтела да обустави рад школе, али су успели да то спрече преко међународне заједнице.

Оближња недовршена црква симбол је наде за становнике околних српских села.

Александар Нашпалић из парохије Бабин Мост каже да имају слободу кретања али само у свом дворишту и у свом селу, не јавно и у јавним институцијама.

Сами, без довољно средстава за живот, препуштени себи, Срби у Обилићу боре се да преживе. Многе невоље, кажу, лакше би поднели када би знали да нису заборављени.